Традиционална кинеска медицина

Кинеска фармакопеја

Традиционална кинеска медицина (ТКМ) (енгл. Traditional Chinese medicine) (кин. 中医, pinyin: zhōng yī) је појам који служи да означи традиционални облике лечења у Кини. Овај термин се примењује од недавно, у Кини и другим земљама света да би се њиме означили специфични начини лечења који се примењују у дугој историји кинеске медицине старој преко 5.000 година. Према писању познатог медицинског часописа Ланцет, последњих година дошло је до глобализације примене традиционалне кинеске медицине у свету.

Историјат

Кинеске медицина је једна од најстаријих грана у историји медицине настала на простору Кине и већег дела Азије. Она у себи обједињава више различитих модалитета; савременог и традиционалног начина лечења. Она је спој заједничке примене бројних техника и теоријских поставки које своје корене имају у древној кинеској филозофији (таоизму), чије основне поставке веровања датирају од пре више од 5.000 година. У култури древне Кине ништа се није толико ценило као образовање и рад. И најсиромашнији кинез који је изучио принципе кинеске филозофије, земљорадње, традиционалне медицине могао је добити највише место у држави, што је погодовало развоју дугогодишњих научних традиција у Кини које су стално обогаћиване новим сазнањима.

Прва забележена примена Традиционалне кинеске медицине датира од пре више од 2.000 година и најчешће се појмовно означава као:

  • Традиционална кинеска медицина (ТКМ), као облик лечења који се практично примењује од недавно и служи да означи специфичне начине лечења који су се примењивали у дугој историји кинеске медицине и која се у другој половини 20. века карактерише глобализацијом у целом свету. Модерна Традиционална кинеска медицина је систематизована 1950. у оквиру Народне Републике Кине и Мао Цедунга. Пре тога, кинеске медицине је углавном примењивала у оквиру породице или одређених заједница.
  • "Класично кинеско лечење (ККЛ), које се обично односи на оне облике медицинске праксе који се ослањају на теорију и методе лечења које датирају од пре пада династије Ћинг (1911).

Традиционална кинеска медицинска теорија нераскидиво се преплиће са принципима Јинјангизма [1], који је представљен први пут од Цоу Јена (305 - 240. п. н. е.), кинеског филозофа оснивача школе Јин-Јанга, на чијем учењу се до данас Традиционална кинеска медицина већим делом ослања.

Базична теорија кинеске медицине покушава да да тумачење; промена у природним животним циклусима и промена у болестима. Она у медицинском погледу укључује већи број теорија о начину ангажовања човекова енергије, човекових унутрашњих органа и унутрашњих канал у организму. Она такође истражује дијалектику, тумачи зашто болест настаје, како да се болест дијагностикује и спречи и коначно, како да се сачува здравље. Теорија Јин и Јанг изводи порекло из древне филозофске концепције. После посматрања чудних појава, како у природи (космосу) тако и у организму човека, древни Кинези су груписали све конфликтне идеје у »Јин и Јанг«. Они су ову концепцију користили да тумаче како су се ствари мењале.
Кинеска медицина помоћу теорије »Јин и Јанг« показује компликоване односе међу разним стварима, као што су односи различитих делова човековог тела, односи између човека и природе или друштва. Верује се да је релативни баланс »Јин и Јанг« основа да човеково тело одржава нормалне активности. Ако такав баланс буде поремећен, човек се разболи.

Четрдесетих и педесетих година 20. века, кинеска влада је предузела низ мере да обједини примену различитих облика кинеске медицине у јединствен систем који је требало да буде званично дефинисан као Традиционална кинеска медицина. Намера кинеске владе је био да се изврши интеграција услуга које пружају традиционални терапеути у земљи (јако велики број људи) у јединствени организациони здравствени систем Кине намењен за пружање здравствених услуга становницима најмногољудније земље света. Овакав начин организације здравствене заштите био је намењен великом броју људи, који би се истовремено лечили применом традиционалних и вековима познатих јефтиних метода и савремених метода лечења.

Зато Традиционална кинеска медицина и западна медицина постоје и раде раме уз раме у модерној Кини, али и у још неким земљама Азије. Захваљујући оваквом размишљању Кина је релативно више напредовала у односу на западне земље у коришћењу концепт „интегрисане медицине." Традиционална кинеска медицина је значајно укључена у лечењу и планирању услуга кинеског здравства - укључујући ту и доминантне болести данашњице као што су рак и болести срца.

Према подацима Светске здравствене организације (СЗО), Традиционална кинеска медицина је у потпуности интегрисана у кинески здравствени систем и око 95% кинеских болница примењује у пракси Традиционалну кинеску медицину. Као пример ове интеграције (СЗО) наводи, да је у Кини уобичајено да се деца лече интравенском применом антибиотика уз истовремену примену лечења кинеским биљем са циљем да се традиционални лекови супротставе нуспојавама које могу настати дејством антибиотика и појачају имунски систем детета.

Теоретске поставке Традиционалне кинеске медицине могу се поделити на седам главних учења, од којих је свако неодвојиви део јединствене теорије кинеске медицине:

  1. Концепција „У—син“ ,
  2. Концепција „Јин—Јанг“ ,
  3. Учење о енергији „Чи“,
  4. Учење о „Цин—Ло“, о везама (мередијанима)у организму,
  5. Учење „Џан—Фу“, о густим и шупљим унутрашњим органима,
  6. Класификација синдрома обољења,
  7. Узроци и механизми развоја болести.
други језици
العربية: الطب الصيني
Bân-lâm-gú: Tiong-i
贛語: 中醫
日本語: 中国医学
한국어: 중의학
Mìng-dĕ̤ng-ngṳ̄: Dṳ̆ng-ĭ
srpskohrvatski / српскохрватски: Tradicionalna kineska medicina
Tiếng Việt: Đông y
中文: 中医学
文言: 中醫
粵語: 中醫