Стефан Урош II Милутин

Стефан Урош II Милутин
Milutin Kraljeva crkva.jpg
Фреска из краљеве цркве у Студеници,
око 1314. године
Пуно имеСтефан Урош II Милутин Немањић
Датум рођењаоко 1253.
Место рођењанепознато
Датум смрти29. октобар 1321.(1321-10-29) (68 год.)
Место смртиНеродимље код Урошевца
Краљевина Србија
ГробМанастир Бањска
(Црква Свете Недеље
у Софији,  Бугарска)
ДинастијаНемањићи
ОтацУрош I
МајкаЈелена
ВероисповестПравославље
СупружникЈелена?, Јелисавета Арпад, Ана Тертер, Симонида Немањић
ПотомствоСтефан Урош III Дечански, Ана Неда, Константин Немањић, Царица Зорица
Краљ Србије
Период12821321.
ПретходникСтефан Драгутин
НаследникКонстантин Немањић/Стефан

Стефан Урош II Милутин Немањић (око 1253.[1][2]Неродимље, 29. октобар 1321.[3]) је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку[4]. Припадао је династији Немањића. Био је млађи син краља Уроша I (1241—1276). Милутин је и млађи брат Стефана Драгутина (краљ Србије 1276—1282, а затим обласног управника и краља Срема 1284—1316)[5]. Од 1282. Милутин је преузевши краљевску круну постао и главна линија наслеђивања у владарској породици. Тако је он отац краља Стефана Уроша III Дечанског (1322—1331), деда краља, а касније цара, Стефана Уроша IV Душана Силног (1331—1355) и прадеда цара Стефана Уроша V (Нејаког).

Током његове скоро четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији ОхридПрилепШтип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Републике Македоније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом, и Татарима. После Драгутинове смрти 1316. године дошао је у сукоб са краљем Угарске Карлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и тада је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава[6]. Упоредо са тим, женидбама је успео да обезбеди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарима, док је сукоб са Татарима окончао слањем свог сина-наследника Стефана као таоца.

На унутрашњем плану је извршио промену са рашког скромног двора, церемонија и титула на византијско уређење[7] са раскошним двором[6]. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане, Манастир Витовница и његова задужбина Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој гори ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил[8], развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују и Стефану Душану (краљ 1331—1346, цар 1346—1355)[9]). Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем[3], а његово житије је написао његов сарадник и каснији архиепископ српски Данило II (1324—1337)[3].

Женио се чак пет пута, последњи пут Симонидом 1299. године и из тих бракова је имао два сина Стефана и Константина и две ћерке Ану (Неду) и Царицу (Зорицу)[3]. Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до грађанског рата[6]. Против његовог законитог наследника и млађег сина Константина побунио се старији син Стефан (Ћоровић наводи да је Константин био старији[10]), а у борбе око престола се укључио и Драгутинов син Владислав који је према Дежевском споразуму из 1282. године требало да наследи Милутина[3]. Расуло у земљи је било толико да се поједина властела једноставно отцепила (као Бранивојевићи у Захумљу[3]), а банде пљачкаша су нападале чак и поворку која је преносила Милутиново тело у његову задужбину манастир Бањску[6].

Садржај

други језици