Стефан Душан

Стефан Душан
Car Dušan, Manastir Lesnovo, XIV vek, Makedonija.jpg
Фреска из манастирске цркве у Леснову,
око 1350. године
Пуно имеСтефан Урош IV Душан Немањић
Датум рођењаоко (1308)1308.
Место рођењаСкадар[1][тражи се бољи извор]
Flag of Serbia 1281.svg Српско краљевство
Датум смрти20. децембар 1355.(1355-12-20) (46/47 год.)
Место смртиДевол
 Српско царство
Гробманастир Светих архангела
(после 1927. године
црква Светог Марка у Београду)
ДинастијаCrveni dvoglavi orao (glavni heraldicki simbol srednjovekovne Srbije u doba Nemanjica).jpg Немањићи
ОтацСтефан Урош III Дечански
МајкаТеодора Смилец
ВероисповестПравославље
СупружникЈелена
ПотомствоСтефан Урош V, непозната кћерка
Краљ Србије
Период8. септембар 1331. — 16. април 1346.
Крунисање8. септембар 1331.
ПретходникСтефан Урош III Дечански
Цар Српског царства
Период16. април 1346. — 20. децембар 1355.
Крунисање16. април 1346.
НаследникСтефан Урош V

Стефан Урош IV Душан Немањић (око 1308. — 20. децембар 1355), познат и као Стефан Душан или Душан Силни, био је последњи српски краљ из династије Немањића, владајући од 1331. до 1346. године, а затим је постао и први цар српске државе[a][3][4][5], када га је на Васкрс 16. априла 1346. године крунисао први српски патријарх Јоаникије II. Душан је владао над новонасталим Српским царством 9 година — од свог крунисања 1346. до своје смрти 20. децембра 1355. године. Цар Душан је описан као енергичан владар, јаког карактера и темперамента, зато је често називан и под именом „Душан Силни”.

Рођен је око 1308. године од оца Стефана Дечанског и мајке Теодоре Смилец, у Скадру[6]. Душанов деда по оцу је српски краљ Стефана Милутина, а по мајци бугарски цар Смилец.

Као дечак је заједно са својим ослепљеним оцем, мајком и старијим братом Душицом изгнан у Цариград, највероватније 1314. године. То је била казна за младог краља Стефана Дечанског, који се побунио против оца и покушао да му отме власт, али га је краљ Милутин победио, ослепео и послао га заједно са његовом породицом у византијску престоницу Цариград. Почетком 1317. или 1318. године Стефану Дечанском је било дозвољено да се врати у краљевину Србију. Млади Душан је остао на двору свог деде Милутина, највероватније као талац. 1321. године, краљ Милутин умире, а после годину дана борбе за власт — на српски престо долази краљ Стефан, Душанов отац, коме се изненада повратио вид. Том приликом је Душан проглашен за наследника престола и додељена му је на управу Зета.

Познато да је Душан учествовао у бици код Велбужда 1330. године, где је српска војска поразила бугарску и убила њиховог цара. У бици се Душан показао као изузетан ратник и командант, и вероватно је још ту задобио симпатије војске и властеле.

Почетком 1331. године, односи Душана и његовог оца краља Стефана Дечанског су се прилично захладнели. Краљ Стефан је вероватно на наговор своје друге супруге, краљице Марије Палеолог, размишљао да уместо Душана за наследника прогласи свог другог сина Симеона Синишу. Уз подршку властеле која је желела веће освајачке походе, Душан се побунио против оца — свргнуо га са власти, и потом утамничио. Стефан Дечански је умро у тамници, али разлог смрти никада није био у потпуности откривен. Постоји неколико теорија о томе: неки извори тврде да је Стефан умро природном смрћу, док други наговештавају на то да је Душан наредио да се Стефан убије — што би могао да буде један од разлога зашто Душан није проглашен за светитеља.

У току своје владавине, Душан ће освојити многа подручја и градове. Учествовао је током првог византијског грађанског рата на страни Јована Кантакузина, такође је и тада проширио своје територије. Убрзо након тог рата се крунисао за цара, али његову титулу нису признавале многе државе. Дешава се други грађански рат у Византији током којег је Стефан Душан активно учествовао и био у савезу са Јованом V Палеологом, током тог рата је заузео Епир и Тесалију. Напао је Босну и чак је стигао до главног града Бобовца, али због изненадног напада Византије, морао је да напусти Босну. Током владавине је неколико пута улазио у сукобе са Угарима, од којих је заузео Мачву. За време његовог живота Српска држава постаје најјача војна сила на Балкану, чак је и предвидео опасност од Турака.

Душан се оженио бугарском принцезом Јеленом, са којом је добио јединог сина Уроша, а неки извори сматрају да су имали и ћерку. После смрти цара Душана 1355. године, царски трон наслеђује његов син Урош, званично цар Стефан Урош V.

Занимљиво је да је имао свој посебан одред плаћеника, од којих је најпознатији Палман Брахт.[7]

Године 1349. је донео веома важан документ, који се зове „Душанов законик”, а писан је на српскословенском језику.

Душанова царска круна се данас налази у Цетињском манастиру, у Црној Гори. Цар Душан је такође познат по томе што је саградио Манастир Светих архангела код Призрена, где је и био сахрањен све до 1927. године, када је његово тело пренето у Цркви Светог Марка у Београду. Завршио је такође и задужбину свог оца Манастир Високи Дечани.

Душан је сматран за хероја међу данашњим Србима, и има велико поштовање у народу.

Садржај

други језици