Стефан Душан

Стефан Душан
Car Dušan, Manastir Lesnovo, XIV vek, Makedonija.jpg
Фреска из манастирске цркве у Леснову,
око 1350. године
Пуно имеСтефан Урош IV Душан Немањић
Датум рођења(1308)1309.
Место рођењаЗета
Flag of Serbia 1281.svg Српско краљевство
Датум смрти20. децембар 1355.(1355-12-20) (46/47 год.)
Место смртиДевол
 Српско царство
Гробманастир Светих архангела
(после 1927. године
црква Светог Марка у Београду)
ДинастијаNemanjić dynasty coat of arms, Palavestra.png Немањићи
ОтацСтефан Урош III Дечански
МајкаТеодора Смилец
ВероисповестПравославље
СупружникЈелена
ПотомствоСтефан Урош V, непозната кћерка
Краљ Србије
Период8. септембар 1331. — 16. април 1346.
Крунисање8. септембар 1331.
ПретходникСтефан Урош III Дечански
Цар Српског царства
Период16. април 1346. — 20. децембар 1355.
Крунисање16. април 1346.
НаследникСтефан Урош V

Стефан Урош IV Душан Немањић (1308/1309. — 20. децембар 1355), познат и као Стефан Душан или Душан Силни, био је последњи српски краљ из династије Немањића, владајући од 1331. до 1346. године, а затим је постао и први цар српске државе[a][2][3][4], када га је на Васкрс 16. априла 1346. године крунисао први српски патријарх Јоаникије II. Душан је владао над новонасталим Српским царством 9 година - од свог крунисања 1346. до своје смрти 20. децембра 1355. године. Цар Душан је описан као енергичан владар, јаког карактера и темперамента, зато је често називан и под именом "Душан Силни".

Рођен је око 1308. године највероватније у Зети, где је његов отац Стефан Дечански боравио као наследник краља Стефана Милутина, Душановог деде. Детињство будућег цара није било нимало лако, као дечак је заједно са својим ослепљеним оцем и мајком и старијим братом завршио у изгнанству у Цариграду — то је била казна за младог краља Стефана Дечанског, који се побунио против оца и покушао да му отме власт, али га је краљ Милутин победио, ослепео и послао га заједно са његовом породицом у византијску престоницу Цариград. То се десило највероватније 1314. године, а већ почетком 1317. или 1318. године Стефану је било дозвољено да се врати у краљевину Србију. Млади Душан је остао на двору свог деде Милутина, највероватније као талац. 1321. године, краљ Милутин умире, а годину дана касније - на српски престо долази краљ Стефан, Душанов отац, коме се изненада повратио вид. Том приликом је Душан проглашен за наследника престола и додељена му је на управу Зета, где су обично боравили наследници престола.

Није познато Душаново учешће у владавини свог оца Стефана Дечанског (1322−1331). Једино је познато да је Душан учествовао у бици код Велбужда 1330. године, где је српска војска поразила бугарску и убила њиховог цара. У бици се Душан показао као изузетан ратник и командант, и вероватно је још ту задобио симпатије војске и властеле, која ће га касније наговорити да свргне свог оца. Почетком 1331. године, односи Душана и његовог оца краља Стефана су се прилично захладнели. Краљ Стефан је вероватно на наговор своје друге супруге, краљице Марије Палеолог, размишљао да Душана смени за наследника и на то место постави свог другог сина Синишу. На наговор похлепне властеле, која је желела још веће освајачке походе, Душан се побунио против оца - свргнуо га са власти, и потом утамничио. Стефан је умро у тамници, али разлог смрти никада није био у потпуности откривен. Постоји неколико теорија о томе: неки извори тврде да је Стефан умро природном смрћу, док други наговештавају на то да је Душан наредио да се Стефан убије - што би могло да буде један од разлога зашто Душан није проглашен за светитеља.

У наредним годинама своје владавине, Душан ће освојити многа подручја и градове, чиме Српска држава постаје најјача сила на Балкану, а Душан постаје најмоћнији владар у тадашњој Европи, и један од најмоћнијих светских владара 14. века. Душан се оженио бугарском принцезом Јеленом, са којом је добио јединог сина престолонаследника Уроша, а неки извори сматрају да су имали и ћерку. После смрти цара Душана 1355. године, царски трон наслеђује његов син Урош, чиме он званично постаје цар Стефан Урош V, али Српско царство почиње видљиво да слаби и тоне ка пропасти. Због немогућности да сачува очеву државу, цар Урош добија епитет "Нејаки".

Душанова царска круна се данас налази у Цетињском манастиру, у Црној Гори. Цар Душан је такође познат по томе што је саградио Манастир Светих архангела код Призрена, где је и био сахрањен све до 1927. године, када је његово тело пренето у Цркви Светог Марка у Београду. Завршио је такође и задужбину свог оца Манастир Високи Дечани. Душан је такође сматран за хероја међу данашњим Србима, и има велико поштовање у народу.

Рођење и детињство

Душан је рођен као први син у браку српског престолонаследника Стефана Уроша III и бугарске принцезе Теодоре. Обично се мисли да је Душан рођен око 1308. Извор за ту замисао је писање једног византијског писца (Нићифор Григора) да је Душан у време збацивања Стефана Уроша III са власти 1331. имао пуне 22 године.[2] Насупрот томе, примећено је да би једнако истинит могао бити и запис у Копорињском летопису у коме пише да је Душан рођен 1311/12.[5].

Када је краљ Стефан Урош II Милутин угушио побуну 1313. или 1314. године, наредио је да побуњени млади краљ Стефан Урош III Дечански буде ослепљен у Скопљусредњем веку је постојало веровање да слеп човек не може да води државу па се ослепљивање често користило да се онемогући некоме да дође на власт). После делимичног ослепљења, Стефан Урош III је са женом и двоје деце Душицом и Душаном протеран на византијски двор код Милутиновог таста цара Андроника II Палеолога у Цариград.[6]

После пет година боравка у Цариграду умро је млађи Душанов брат.[7] Душан је тако одрастао у Цариграду, који је у то време био највеће грчко и европско градско и културно средиште, примајући неизбрисиве утиске. Ти утисци и близина царског двора могли су у дечаку Душану покренути маштања о царској круни и царству које је после српски владар Стефан Урош IV Душан Силни покушао оживотворити. Породица Стефана Уроша III је у прогонству остала 7 година.[8]

На захтев Цркве Милутин допушта Стефану да се врати у Србију али задржава Душана код себе, највероватније као таоца што је била честа пракса у средњем веку. После Милутинове смрти, Стефан је уз помоћ цркве и архиепископа Данила постао нови краљ под именом Стефан Урош III, а истовремено је крунисан његов син Стефан Душан као „млађи краљ”.

други језици