Руски језик

Руски језик
русский язык
Изговор [ˈruskʲɪj jɪˈzɨk] [1] [2]
Говори се у Русија, мањине у земљама бившег СССР, имигрантне заједнице око света, значајно Израел
Број говорника
150 милиона (2010) [3], 260 милиона са особама којима је други језик) [4] (2012)
ћирилица ( руска ћирилица)
Званични статус
Службени језик у
Признати мањински језик у
Регулише Руски језички институт [29] на Руској академији наука
Језички кодови
ISO 639-1 ru
ISO 639-2 rus
ISO 639-3 rus
Мапа руског језика
  Службени језик
  Мањински језик
Дијалекти руског језика 1915.

Остали дијалекти

  Северни руски са белоруским утицајем
  Слобода и Степа (украјински дијалекти)
  Степа дијалект украјинског језика са руским утицајем
Проценат активне и пасивне употребе руског језика у државама бившег СССР-а 2004.

Руски језик (рус. ру́сский язы́к) је званични језик Русије, Белорусије, Казахстана и Киргистана, а у прошло доба био је језик међународне комуникације у СССР. [30] [31] Осим Русије, користи се у земљама које су раније биле у саставу СССР, те исто тако и на подручјима компактног становиштва емиграната из земаља бившег СССР, као што су Израел, Немачка, Канада, Сједињене Америчке Државе, итд. — као матерњи језик дела становништва и као језик међународне комуникације. У Израелу, на пример, према подацима пописа становништва из 1999. живи 750 хиљада исељених из СССР. Тамо се објављују руски листови, те функционишу руске радио-станице и телевизијски канали. Одређени број оних који знају руски налази се у Источној Европи, где је руски до недавно био обавезан предмет у школама.

Према подацима Кембриџове енциклопедије језика, руски као први или други језик говори преко 455 милиона људи. [32] Према подацима часописа „Language Monthly“ (№ 3 за 1997), око 285 милиона људи у свету говори руски језик, што га чини 4. језиком по распрострањености. Од ових, око 160 милиона га зове матерњим (што га чини у том погледу 7. у свету). Руски језик је један од 6 званичних језика УН. Године 1999. проглашен је за четврти најутицајнији језик на свету. [33]

Историја

Руски језик припада источној групи словенских језика.

Како се сматра, између 2. и 1. миленијума п. н. е. од индоевропских језика се издвојио протословенски дијалекат, који се током 1. миленијума преобликовао у прасловенски језик; у 6, 7. односно 8. веку после Христа распао се на три групе: источну, западну и јужну. Уз основе источнословенског (који се такође зове и староруски, односно древнерусский на руском, кад га треба издвојити од руског језика Московске кнежевине) између 14. и 15. века настали су савремени руски, украјински, и белоруски. Између 16. и 17. века настали су и северно- односно јужноруски дијалекти, са хибридним средњеруским у међупростору.

Централизација путем радија и телевизије умањује разлику међу дијалектима, али само у извесној мери; сами изговори становника Москве и Санкт Петербурга, двају највећих града, разликује се по нагласку.

Слово о полку Игореве“ је међу најпознатијим и најстаријим књижевним делима, док је „Повесть временных лет“ међу најпознатијим делима средњег века.

Историја руског књижевног језика

Књижевнојезичка традиција староруског језика настављена је на најнепосреднији начин у руском књижевном језику. Крајем XII векa ослабила је државна моћ Кијевске Русије, ојачали су локални центри и постало је изразитије присуство дијалекатских црта у староруском језику, да би затим стицај више унутрашњих и спољашњих фактора (татарско-монголска најезда, а касније опасност од пољске и литавске експанзије са запада) још више убрзао процес формирања посебних источнословенских народа и њихових језика. Политички и културни центар великоруског народа била је Ростовско-суздаљска земља, а касније - Московска држава. Током XIV и XV века на тлу Московске државе формира се великоруски народ, као и великоруски језик са основним групама дијалеката које су се углавном сачувале до данас.

У XIV веку завршава се период општеисточнословенског, односно староруског језика (древнерусский язык) и почиње период староруског језика у ужем смислу (старорусский язык), који је трајао до XVII века; од XVII века почиње период развоја руског језика; он се завршава почетком XIX векa, када се формира савремени руски језик.

Иако је писменост Московске државе настављала традицију староруске писмености, под утицајем нових историјских околности у њој је дошло до неких промена. Оне су биле највидљивије у административним документима, у државној и пословној преписци, у чијој основи је био живи народни великоруски језик. С друге стране, црквенословенски језик строго је чуван од иновација, а било је и покушаја његове архаизације. У томе се огледа тзв. други јужнословенски утицај на источнословенску писменост (први је био у Х веку, а до другог је дошло после турског продора на Балкан када су многи учени људи избегли пред османлијском најездом на словенски исток).

Крајем XVI и почетком XVII века долази до осетнијег утицаја јужних говора на народни језик московског центра. У изговору се учвршћује „акање“ (изговор гласа /а/ на месту неакцентованог /о/, што је и данас карактеристично за руски језик). Међутим, у књишком језику чува се „окање“ и низ језичких црта које се наслањају на црквенословенску књижевну традицију. Те и друге противречности превладане су тек у XVIII веку, умногоме заслугом књижевника и научника Василија К. Тредиаковског, а посебно Михаила В. Ломоносова и његовог филолошког, песничког и укупног научног рада. [34] Из Ломоносовљевог научног опуса за развој руске граматичке мисли и формирање руског књижевног језика нарочито је значајна његова Руска граматика, објављена 1755. године.

Ломоносов је практично стабилизовао основне тенденције развоја руског књижевног језика које су биле наговештене у XVII веку. Посебно је била значајна његова теорија о три стила у руском књижевном језику, а то су високи, средњи и ниски стил, од којих сваки има и неке само за њега карактеристичне језичке црте. У току даљег развоја руског књижевног језика дошло је до јачања жанровске разноврсности средњег стила и учвршћивања његових норми, тако да је у првој половини XIX века, посебно током тридесетих и четрдесетих година, формиран јединствен књижевни језик са јединственом књижевнојезичком нормом. Велику улогу у конституисању савременог руског књижевног језика имала су дела руских песника, писаца, научника и публициста XIX века.

Развој руске књижевности почео је пошто су Источни Словени примили хришћанство ( 988. год)., а са њим и писменост. С књигама на старословенском и грчком језику стизали су јужнословенски и византијски утицаји. Стара руска књижевност развила се из књижевности Кијевске Русије. Поред црквене убрзо се развија и световна књижевност, на пример хагиографије, проповеди и летописи (један од најпознатијих је Несторов летопис, око 1113. год.). У периоду феудалне расцепканости Кијевске Русије и експанзије Полована (XII век) настају многа значајна књижевна дела, међу њима и чувени спев Слово о Игоревом походу ( 1185. - 1187.).

После периода извесног застоја у развоју књижевности због монголско-татарске најезде [35] (XIII-XIV век) кијевска традиција се од XIV до XVI века наставља у Москви, Новгороду, Тверу, Смоленску и Пскову. У периоду консолидације руске централизоване државе (XVI век) преовладавале су публицистичке тенденције до XВИИ века, у којем настаје чувено Житије протопопа Авакума, као и нове световне књижевне врсте, дворско позориште, силабичка версификација. У XVII веку развија се руска књижевност барока (С. Полоцки), али још увек књижевност има јаке црквене, научне и публицистичке функције. Од прве половине XVIII века доминира класицизам (М. Ломоносов, А. Сумароков и др.), да би у другој половини XVIII века, под утицајем француског просветитељства, ојачали елементи друштвене критике у делима сатиричара Дениса Фонвизина и Ивана Крилова. Гаврило Державин уводи у поезију интимна осећања и наговештава предромантизам и сентиментализам, који је делимично присутан већ седамдесетих година XVIII vека. Водећи представници сентиментализма били су Александар Н. Радишчев, са револуционарном тематиком, и Николај М. Карамзин. Предромантизам је доживео успон почетком XIX века у елегичној поезији Василија А. Жуковског.

Руска књижевност постаје светски позната од Александра С. Пушкина, за којим следи плејада великих руских књижевника XIX века: Михаил Ј. Љермонтов, Николај В. Гогољ, Лав Н. Толстој, Фјодор М. Достојевски, Тјутчев, Фјодор Иванович, Иван А. Гончаров, Николај С. Љесков и други. Поезија Афанасија А. Фета и Инокентија Ф. Ањенског, као и проза Всеволода М. Гаршина и Антона П. Чехова наговестиле су долазак модерне. Тај период размеђа двају векова назива се и сребрним веком руске књижевности (њеним златним веком сматра се књижевност прве половине XIX века). Александар А. Блок, Андреј Бели, Валериј Ј. Брјусов и Фјодор К. Сологуб водећи су представници симболизма. Акмеизмом и футуризмом (Л. Гумиљов, В. Мајаковски, В Хлебњиков и др.) почео је авангардни период у развоју руске књижевности, који је Октобарска револуција учврстила. Нове књижевне тенденције приметне су и у стваралаштву Александра И. Куприна, Ивана А. Буњина, Леонида Н. Андрејева (касније експресионисте) као и других писаца тога времена. Иако су се многи значајни писци после револуције нашли у емиграцији, авангардност је током двадесетих година још постојала у бројним књижевним групама (ЛЕФ, Серапионова браћа, конструктивисти и др.) или изван таквих група. У то време стварају Ана А. Ахматова, Осип Е. Мандељштам, Владимир В. Мајаковски, Марина И. Цветајева, Велимир Хлебњиков, Борис Л. Пастернак, Сергеј А. Јесењин, Леонид М. Леонов, Алексеј К. Толстој, Јевгеније И. Замјатин, Николај А. Заболоцки, Михаил М. Зошченко и многи други.

Стаљинистичке репресије тај развој заустављају. Следи период социјалистичког реализма са сразмерно ређим делима која од тог правца одступају и имају значајну уметничку вредност (нпр. најпознатији романи М. М. Булгакова и М. А. Шолохова), Са наступањем политичког „отопљавања“ ( 1954 - 1957) јачају тежње за стварањем слободнијег књижевног живота и критичким приказивањем стварности (нпр. А. И. Солжењицин, А. П. Платонов и др), као и трагања за "изгубљеном традицијом" и новим изражајним могућностима (А. А. Вознесенски, В. П. Катајев, Ј. А. Јевтушенко, Б. Ш. Окуџава и многи други).

други језици
адыгабзэ: Урысыбзэ
Адыгэбзэ: Урысыбзэ
Afrikaans: Russies
Alemannisch: Russische Sprache
አማርኛ: መስኮብኛ
Ænglisc: Russisc sprǣc
العربية: لغة روسية
aragonés: Idioma ruso
arpetan: Russo
مصرى: روسى
অসমীয়া: ৰুছ ভাষা
asturianu: Rusu
Avañe'ẽ: Rrusiañe'ẽ
Aymar aru: Rusi aru
azərbaycanca: Rus dili
تۆرکجه: روس دیلی
Bahasa Indonesia: Bahasa Rusia
Bahasa Melayu: Bahasa Rusia
български: Руски език
Bân-lâm-gú: Lō͘-se-a-gí
Basa Jawa: Basa Ruslan
Basa Sunda: Basa Rusia
башҡортса: Урыҫ теле
беларуская: Руская мова
беларуская (тарашкевіца)‎: Расейская мова
भोजपुरी: रूसी भाषा
Bikol Central: Ruso
Bislama: Toktok Rusia
বাংলা: রুশ ভাষা
bosanski: Ruski jezik
brezhoneg: Rusianeg
буряад: Ород хэлэн
català: Rus
Cebuano: Rinuso
Cymraeg: Rwseg
Чӑвашла: Вырăс чĕлхи
čeština: Ruština
davvisámegiella: Ruoššagiella
dolnoserbski: Rusojska rěc
Dorerin Naoero: Dorerin Ratsiya
ދިވެހިބަސް: ރޫސީ
eesti: Vene keel
Ελληνικά: Ρωσική γλώσσα
emiliàn e rumagnòl: Róss
эрзянь: Рузонь кель
español: Idioma ruso
Esperanto: Rusa lingvo
estremeñu: Lengua russa
euskara: Errusiera
فارسی: زبان روسی
Fiji Hindi: Russi bhasa
føroyskt: Russiskt mál
français: Russe
Frysk: Russysk
Fulfulde: Riisinkoore
furlan: Lenghe russe
Gaeilge: An Rúisis
Gaelg: Rooshish
Gagana Samoa: Fa'arusia
Gagauz: Rus dili
Gàidhlig: Ruisis
galego: Lingua rusa
贛語: 俄語
گیلکی: رۊسي زوؤن
客家語/Hak-kâ-ngî: Ngò-lò-sṳ̂-ngî
хальмг: Орсин келн
עברית: רוסית
हिन्दी: रूसी भाषा
hornjoserbsce: Rušćina
hrvatski: Ruski jezik
Հայերեն: Ռուսերեն
interlingua: Lingua russe
isiZulu: IsiRashiya
íslenska: Rússneska
italiano: Lingua russa
日本語: ロシア語
ქართული: რუსული ენა
къарачай-малкъар: Орус тил
kaszëbsczi: Rusczi jãzëk
қазақша: Орыс тілі
kernowek: Russek
Kinyarwanda: Kirusiya
Кыргызча: Орус тили
кырык мары: Руш йӹлмӹ
Kiswahili: Kirusi
ភាសាខ្មែរ: ភាសារុស្ស៊ី
한국어: 러시아어
коми: Роч кыв
Kreyòl ayisyen: Lang ris
कॉशुर / کٲشُر: روٗسک زَبانَ
Ladino: Lingua russa
лакку: Оьрус маз
لۊری شومالی: زون روسی
latviešu: Krievu valoda
Lëtzebuergesch: Russesch
лезги: Урус чIал
lietuvių: Rusų kalba
Ligure: Lengua russa
Limburgs: Russisch
Livvinkarjala: Ven'an kieli
la .lojban.: rukybau
lumbaart: Lengua rüssa
magyar: Orosz nyelv
македонски: Руски јазик
Malagasy: Fiteny rosiana
Baso Minangkabau: Bahaso Rusia
Mìng-dĕ̤ng-ngṳ̄: Ngò̤-lò̤-sṳ̆-ngṳ̄
മലയാളം: റഷ്യൻ ഭാഷ
мокшень: Рузонь кяль
молдовеняскэ: Лимба русэ
монгол: Орос хэл
မြန်မာဘာသာ: ရုရှားဘာသာစကား
مازِرونی: روسی
Nāhuatl: Rusiatlahtōlli
नेपाली: रूसी भाषा
Nederlands: Russisch
Nedersaksies: Russisch
नेपाल भाषा: रूसी भाषा
Napulitano: Russo
нохчийн: Оьрсийн мотт
Nordfriisk: Rüsk
Norfuk / Pitkern: Rushan
norsk: Russisk
norsk nynorsk: Russisk
Nouormand: Russe
occitan: Rus
олык марий: Руш йылме
oʻzbekcha/ўзбекча: Rus tili
ਪੰਜਾਬੀ: ਰੂਸੀ ਭਾਸ਼ਾ
Pangasinan: Salitan Rúso
Papiamentu: Rusiano
Перем Коми: Роч кыв
Picard: Russe
Piemontèis: Lenga russa
Plattdüütsch: Russische Spraak
پنجابی: روسی
português: Língua russa
پښتو: روسي ژبه
Qaraqalpaqsha: Orıs tili
qırımtatarca: Rus tili
reo tahiti: Reo Rūtia
română: Limba rusă
rumantsch: Lingua russa
Runa Simi: Rusu simi
русский: Русский язык
русиньскый: Російскый язык
संस्कृतम्: रूसी भाषा
саха тыла: Нуучча тыла
shqip: Gjuha ruse
sicilianu: Lingua russa
Simple English: Russian language
slovenčina: Ruština
slovenščina: Ruščina
словѣньскъ / ⰔⰎⰑⰂⰡⰐⰠⰔⰍⰟ: Роусьскъ ѩꙁꙑкъ
ślůnski: Rusko godka
Soomaaliga: Af-Ruush
Sranantongo: Rusitongo
srpskohrvatski / српскохрватски: Ruski jezik
svenska: Ryska
Tagalog: Wikang Ruso
tarandíne: Lènga russe
татарча/tatarça: Рус теле
తెలుగు: రష్యన్ భాష
tetun: Lia-rusu
Tiếng Việt: Tiếng Nga
тоҷикӣ: Забони русӣ
Tok Pisin: Tok Rasia
Türkçe: Rusça
Türkmençe: Rus dili
тыва дыл: Орус дыл
удмурт: Ӟуч кыл
українська: Російська мова
ئۇيغۇرچە / Uyghurche: رۇس تىلى
vèneto: Łéngua rusa
vepsän kel’: Venän kel'
Volapük: Rusänapük
Võro: Vinne kiil
Winaray: Rinuso
吴语: 俄语
მარგალური: რუსული ნინა
ייִדיש: רוסיש
Zazaki: Ruski
中文: 俄语
文言: 俄語
粵語: 俄文
žemaitėška: Rosu kalba