НАТО

Организација Сјеверноатлантског споразума, НАТО
North Atlantic Treaty Organization, NATO
Organisation du Traité de l'Atlantique Nord, OTAN
Flag of NATO.svg
NATO OTAN landscape logo.svg
Амблем
North Atlantic Treaty Organization (orthographic projection).svg
Земље чланице НАТО-а у зеленој боји
Мото Animus in consulendo liber [2]
Ум неспутан у промишљању
Оснивање 4. април 1949. год.; прије 68 година (1949-04-04)
Тип војни савез
Седиште Брисел, Белгија
Чланови
Службени језици енглески
француски [3]
Генерални секретар Јенс Столтенберг
Предсједавајући војног комитета
Петр Павел
Веб-сајт nato.int
Заставе чланица НАТО-а испред седишта организације у Бриселу

Организација Сјеверноатлантског споразума ( енгл. North Atlantic Treaty Organization, франц. Organisation du traité de l'Atlantique nord) или верз. скр. НАТО ( енгл. NATO, франц. OTAN), позната и као Сјеверноатлантски савез ( енгл. North Atlantic Alliance), међународни је војни савез заснован на Сјеверноатлантском споразуму који је потписан 4. априла 1949. године. Организација представља систем колективне одбране при чему чланови организације пристају на међусобну одбрану од напада спољног елемента. Сједиште НАТО-а се налази у Бриселу, гдје се такође налази и Врховни командант Савезничких снага. Организација има 29 чланова, а Црна Гора се 5. јуна 2017. придружила НАТО-у као посљедња, 29. чланица. Поред чланова организације у раду учествује 21 земља члан Партнерства за мир, са још 15 земаља укључених у институционални систем дијалога. Заједнички војни трошкови свих држава чланица НАТО-а чине око 70% свјетских трошкова. [4] Трошкови за одбрану чланова треба да износе 2% бруто домаћег производа. [5]

НАТО је био мало више од политичког удружења све док Корејски рат није подстакао чланове организације и интегрисана војна структура била изграђена под руководнством двојице генерала Сједињених Држава. Ток Хладног рата довео је до формирања супарничког Варшавског пакта 1955. Сумња у снагу односа између европских држава и САД је падала и расла, заједно са сумњама у сигурност одбране НАТО-а против могуће совјетске инвазије — сумње су довеле до развоја независног француског нуклеарног одвраћања и повлачења Француске из војне структуре 1966. на 30 година. Након пада Берлинског зида 1989. године, организација је учествовала у распаду Југославије, спроводећи своје прве војне акције у Босни и Херцеговини 1992—1995. и касније у Југославији 1999. Политички, организација покушава успоставити ближе односе са земљама бившег Варшавског пакта, што је резултовало прудруживањем одређених држава у периоду од 1999. до 2004. године.

Пети члан Сјеверноатланстког споразума, којим се захтијева од чланова да пруже помоћ било којој држави која се нађе под оружаним нападом, први и посљедњи пут је позван након Напада 11. септембра 2001. године, [6] након чега су трупе организације распоређене у Авганистану у Међународним снагама за безбједносну помоћ. Организација је извршила низ акција након тога, као што је слање тренера у Ирак, помоћ у противпиратској операцији [7] и одржавање зоне забране лета над Либијом у складу са резолуцијом Савјета безбједности ОУН из 1973. Мање моћан четврти члан, који само позива на консултације међу члановима организације, позван је само пет пута: од Турске 2003. због рата у Ираку, два пута у 2012. од стране Турске због грађанског рата у Сирији, након обарања туског F-4 фантома и након минобацачких напада из Сирије на Турску; [8] 2014. године од стране Пољске због руске анексије Крима [9] и 2015. од стране Турске након пријетњи Исламске Државе њеном територијалном интегритету. [10]

Историја

Почеци

Председник САД Хари Труман, потписује Северноатлантски споразум 4. априла 1949. у Вашингтону, који је ратификован у августу исте године

Бриселски споразум, потписан 17. марта 1948. године од стране Белгије, Луксембурга, Уједињеног Краљевства, Француске и Холандије, сматра се претечом Сјеверноатлантског споразума. Споразум и совјетска блокада Берлина довеле су до стварања одбрамбене организације Западноевропске уније у септембру 1948. године. [11] Међутим, учешће Сједињених Држава је било неопходно како би се супротставили војној моћи Совјетског Савеза и спријечили оживљење националистичког милитаризма, тако да су преговори о новом војном савезу готово одмах резултовали Сјеверноатлантским споразумом, који је потписан у Вашингтону 4. априла 1949. године. Споразум је укључивао пет држава Бриселског споразума, Сједињене Државе, Канаду, Португалију, Италију, Норвешку, Данску и Исланд. [12] Први генерални секретар НАТО-а, Хастингс Исмеј, изјавио је исте године да је циљ организације био „да задржи Русе напољу, Американце унутра, а Нијемце спутане”. [13] Организација није имала пуну подршку становништва држава чланица, а неки Исланђани су учествовали у немирима против организације 1949. Стварање НАТО-а може се посматрати као примарна институционална посљедица идеје атлантизма, која наглашава значај прекоатлантске сарадње. [14]

Чланови су се сложили да би оружани напад на било кога од њих у Европи или Сјеверној Америци био сматран нападом на све њих. Сходно томе, они су се сложили да, уколико би дошло до оружаног напада, сваки од њих, у остваривању права на индивидуалну или колективну самоодбрану, треба помоћи нападнутог члана, предузимајући мјере које сматра потребним, укључујући употребу оружане силе, да се обнови и одржи безбједност сјеверноатлантског подручја. Тај споразум не захтијева од чланова да одговоре војном акцијом против агресора. Иако су дужни да одговоре, они имају слободу да изаберу начин на који ће то да ураде. У четвртом члану Бриселског споразума, за разлику од Сјеверноатлантског споразума, јасно се каже да ће одговор бити војне природе. Ипак се претпоставља ће чланице организације пружити војну помоћ нападнутом члану. У споразуму је касније појашњено да укључује и територије члана те сва „пловила, снаге и авионе” изнад Сјеверног повратника, укључујући и неке прекоморске департмане Француске. [15]

Стварање НАТО-а довело је до одређене стандардизације савезничке војне терминологије, процедура и технологија, што је у већини случајева значило да европске земље усвајају праксу Сједињених Држава. Отприлике 1300 споразума о стандардизацији кодификује много заједничких пракси које је НАТО постигао. Стога, 7,62 × 51 мм НАТО је пушчана муниција која је педесетих година 20. вијека уведена као стандардна муниција у многим земљама НАТО-а. FN FAL фабрике Херстал, који користи муницију 7,62 × 51 мм, у употреби је у 75 земаља, укључујући и оне које нису чланице организације. Сигнали за навођење авиона су такође стандаризовани, тако да НАТО авиони могу да се приземље у било којој НАТО бази. Остали стандарди као што је НАТО фонетски алфабет нашли су своју употребу и међу цивилима.

Хладни рат

Избијање Корејског рата у јуну 1950. године било је од кључног значаја за НАТО, јер је назначило привидну опасност од заједничке сарадње комунистичких земаља, што је присилило савез да развије конкретне војне планове. Врховна команда Савезничких снага у Европи је формирана за снаге које се налазе у Европи, а почеле су са радом под Врховним командантом Двајтом Ајзенхауером у јануару 1951. године. [16] Лисабонска конференција, настојећи да обезбиједи снаге неопходне за дугорочни план одбране НАТО-а, позвала је на ширење на деведесет шест дивизија. Међутим, овај приједлог је пао сљедеће године на приближно тридесет и пет дивизија са напором да буду наоружане нуклеарним оружјем. У то вријеме, НАТО је могао да позове око петнаест спремних дивизија у средњој Европи, са још десет у Италији и Скандинавији. Функција генералног секретара НАТО-а као шефа цивилног дијела организације уведена је на овој конференцији, а за првог генералног секретара изабран је Хастингс Исмеј. [17]

Ваздушне операције против Републике Српске

Wiki letter w.svg Овај одјељак треба проширити.

Ваздушне операције против СР Југославије

Између 24. марта и 10. јуна 1999. године чланице овог војног савеза су бомбардовале Савезну Републику Југославију. Ова војна акција није била одобрена од стране Савета безбједности УН, јер велика већина НАТО чланица (осим Француске и још неких) нису сматрале да им је потребна дозвола СБ УН.

Подијељеност унутар пакта

Након завршења Хладног рата, поставило се питање сврсисходноси НАТО-а. Разлог овом проблему је непостојање концензуса о мисији и недостатак воље за издржавањем терета чланства, а свакако и нестанак јасног циља. Не постоји заједничко разумијевање о исламистичкој пријетњи или Русији. У том питању постоје двије стране — америчка и европска. Док је САД спреман финансирати и учествовати у војним акцијама, европске државе су мање ентузијастичне. Разумије се да код европских држава постоје варијације, па је примјерице Уједињено Краљевство нешто спремније на војне акције НАТО-а од остатка европских држава. [18]

Различити интереси унутар пакта довели су до нарушавања кохезије и заједничке стратегије. Државе Западне Европе, након пада Совјетског Савеза и проширења НАТО-а даље према Истоку, постале су незаинтересоване за финансијско и војно подржавање других држава нити су хтеле допустити већи утицај САД на Европу. [19]

Рат на истоку Украјине који је почео 2014. додатно је подијелио чланице НАТО-а. Док су примјерице балтичке државе страховале од хибридног рата са Русијом, државама Западне Европе рат у Украјини није представљао никакву егзистенцијалну пријетњу. [19]

Додатну подјелу изазвали су и грађански ратови у Сирији и Ираку. Иако све европске државе страхују од исламизма и терористичких напада, а константну претњу представља и велика имиграција из тих држава, воља за потрошњом ресурса због те претње поновно варира од државе до државе. [19] Турској је судбина Сирије и Ирака критички важна. Међутим, чланице НАТО-а, а нарочито САД, траже од Турске да преузме више одговорности по овом питању и да се умијеша у дешавања у Сирији. САД, Уједињено Краљевство, Француска и Њемачка учествују у борбама против Исламске Државе, но ограничили су се на зрачне нападе. Ни једна чланица пакта није спремна послати војне трупе у Сирију или Ирак, а исто тако је упитно колико су спремне жртвовати се за друге чканице пакта. [20]

САД је неразмјерно највећи контрибутор НАТО-у. Неразмјерни допринос НАТО-у од стране САД био је прихватљив у вријеме Хладног рата тамошњим доносиоцима одлука. Њемачка је била подијељена, а европске економије опорављале су се од Другог свјетског рата. Међутим, уједињење Њемачке, проширење НАТО-а и израњање Европске уније као великог економског блока значило је да европске државе сада имају ресурсе за веће инвестирање у НАТО. Но, евроспке државе показале су мало интереса за доприношење пакту. Осим САД, Уједињеног Краљевства, Пољске, Естоније и Грчке, ни једна друга чланица није испунила минимални захтјев да 2% БДП-а одвоји за одбрану. [20]

други језици
Afrikaans: NAVO
Alemannisch: NATO
aragonés: OTAN
অসমীয়া: নাটো
azərbaycanca: NATO
български: НАТО
Bân-lâm-gú: NATO
Basa Jawa: NATO
башҡортса: НАТО
беларуская: НАТА
беларуская (тарашкевіца)‎: Арганізацыя Паўночнаатлянтычнай дамовы
বাংলা: ন্যাটো
Boarisch: NATO
bosanski: NATO
буряад: НАТО
Cymraeg: NATO
Чӑвашла: ÇАПУ
dansk: NATO
davvisámegiella: NATO
Deutsch: NATO
eesti: NATO
Ελληνικά: ΝΑΤΟ
English: NATO
español: OTAN
Esperanto: NATO
estremeñu: OTAN
فارسی: ناتو
Fiji Hindi: NATO
føroyskt: NATO
galego: OTAN
עברית: נאט"ו
हिन्दी: नाटो
hrvatski: NATO
Հայերեն: ՆԱՏՕ
interlingua: OTAN
Interlingue: NATO
Kiswahili: NATO
ಕನ್ನಡ: ನ್ಯಾಟೋ
Kurdî: NATO
latviešu: NATO
lietuvių: NATO
македонски: НАТО
മലയാളം: നാറ്റോ
мокшень: ПАСО
монгол: НАТО
मराठी: नाटो
مازِرونی: ناتو
नेपाल भाषा: नेटो
Napulitano: NATO
norsk: NATO
norsk nynorsk: NATO
Novial: NATO
oʻzbekcha/ўзбекча: NATO
ਪੰਜਾਬੀ: ਨਾਟੋ
Pälzisch: NATO
Piemontèis: NATO
پنجابی: نیٹو
polski: NATO
پښتو: ناټو
Patois: NATO
русский: НАТО
русиньскый: НАТО
Scots: NATO
Seeltersk: NATO
shqip: NATO
sicilianu: NATO
Simple English: NATO
slovenščina: NATO
کوردی: ناتۆ
srpskohrvatski / српскохрватски: NATO
suomi: Nato
svenska: Nato
ไทย: เนโท
Tiếng Việt: NATO
Türkçe: NATO
українська: НАТО
اردو: نیٹو
vèneto: NATO
Volapük: NBNL
Võro: NATO
ייִדיש: נאט"א
Yorùbá: NATO
Zazaki: NATO
žemaitėška: NATO
Kabɩyɛ: OTAN ŋgbɛyɛ