МиГ-23

МиГ-23 [1]
MiG-23 NTW 1 94.jpg
МиГ-23
Опште
Намена ловачко-бомбардерски авион
Посада 1
Произвођач ОКБ Микојан
Први лет 10. јуна 1967.
Почетак производње мај 1969.
Димензије
Дужина 16,7 m
Размах крила 13,97 m
Висина 4,82 m
Површина крила 32,1 m²
Маса
Празан 9.790 kg
Нормална полетна 14.090 kg
Макс. тежина при узлетању 14.800 kg
Погон
Турбо-млазни мотор Тумански Р-27Ф2-300
Потисак ТММ 1 х 69 / 102 kN
Перформансе
Макс. брзина на Hopt 2.500 km/h
Макс. брзина на H=0 1.350 km/h
Долет 2.850 km
Плафон лета 18.000 m
Брзина пењања 10.500 m/min
Портал:Ваздухопловство

МиГ-23 ( НАТО класификација Flogger) је совјетски ловачко-бомбардерски авион, с променљивом геометријом крила. Подешавање геометрије је, с механизованом изменом, у три могућа положаја угла стреле крила у лету, у распону од 16° до 72°. МиГ-23 је развијен шездесетих година 20. века, у ОКБ Микојан. То је први совјетски борбени авион треће генерације. [2]

МиГ-23 је био и први совјетски авион с радаром, који може да осветли и открије циљеве према земљи ( енгл. look down). С њим је прекинута традиција, код ловачких авиона из породице МиГ-ова, да су са пито усисником. Овде су усисници правоугаоног попречног пресека, с променљивом геометријом, постављени бочно на трупу, пошто је носни део заузет радаром.

Развој и производњу авиона МиГ-23 је много успоравало кашњење развоја и производње планираних млазних мотора. Тај проблем је посебно имао негативни утицај на динамику усавршавања авиона.

Од 1969. године, у већем броју варијанти, укупно је произведено 5.047 авиона МиГ-23. Коришћени су у многим државама, а у некима су још увек у оперативној употреби. [3]

МиГ-23 је карактеристичан и по томе што је то последњи пројекат кога је започео велики совјетски и руски конструктор Артјом Микојан. Умро је у току његове реализације, 9. децембра 1970. године.

МиГ-23 се користио у више ратних сукоба, а највише на Блиском истоку. [2] [4] [5] [6]

Тактичко-технички захтеви (ТТЗ)

Јубиларна марка Поште СССР, посвећена ловцима из породице МиГ-ова.

У периоду најжешће трке за престиж у оружју, у току Хладног рата, између источних и западних држава, на челу са СССР и САД, тражен је брз одговор на сваки помак друге стране. Та трка је посебно била присутна у домену борбених авиона, односно у сегменту наоружања највеће ударне моћи и највишег технолошког нивоа. Добар пример за то је случај совјетског авиона МиГ-19. Совјети да би држали корак у престижу постизања максималне брзине, жртвовали су друге летне и експлоатационе карактеристике овог авиона, али су с њим оборили дотадашњи светски рекорд у брзини лета (1.455 km/h). Цена тога је била, између осталог, да се мотор морао скидати на сваких 50 часова рада, због општег прегледа. МиГ-19 је био изнуђен и као брз одговор на амерички надзвучни авион F-100 супер сејбр.

МиГ-19 је био значајно искуство за развој следећег совјетског авиона МиГ-21. Он је такође развијен у условима трке у наоружању, с доста изнуђених компромиса. Без обзира на све то, био је успешан авион и одиграо је значајну улогу на светској ратној и војној сцени. Доживео је масовну производњу и оперативну употребу. МиГ-21 је ловац-пресретач, скакач, с великом брзином успона, с малом аутономијом лета и с малом носивошћу оружја. Пошто је пројектован за респективне перформансе у надзвучном лету, последично је имао велике брзине при полетању и слетању, односно условљавао је дугачке полетно-слетне стазе. Поред тога је имао слабу опрему, а посебно му је радар био скромних могућности. Захтеви за престижне перформансе надзвучног лета, посебно велика брзина, диктирали су велику стрелу крила, малу укупну масу, па и малу количину горива, малу масу опреме, што је сузило и могућност њеног избора. Све су то били тешки компромиси, изнуђени с расположивом технологијом, у том времену. Авион МиГ-21, са дугачком полетно-слетном стазом, захтевао је услове великих аеродрома, чији је број ограничен. Удаљености између таквих аеродрома су велике, те је било тешко покривати и запречавати ваздушни простор између њих и државне границе, с авионом МиГ-21, који је кратко време остајао у ваздуху. Велики аеродроми су са концентрисаним размештајем авиона, па су с тиме и рањиви на изненадне ударе непријатеља. Тактика примене борбене авијације се мењала на основу искустава стечених у локалним сукобима. И једна и друга страна трке за престиж су та искуства уграђивала у тактичко-техничке захтеве (ТТЗ-е), за развој и производњу наредних генерација авиона.

На западу су се одвијали програми за авионе треће генерације F-111, Мираж F-1 и Харијер, а Совјети су били приморани на одговор. Покушавали су одговорити јединственим типом борбеног авиона.

Следећим совјетским ловцем се тражио искорак у савременије технологије, с циљем да се смањи заостајање у трци с НАТО авионима.

За наследника авиона МиГ-21 је тражено да има далеко мању минималну брзину, а максималну већу. Тражено је да крајњи Махов број, који одговара максималној брзини, буде већи од 2,3. Ти захтеви су значили велики коефицијент узгона са полетно-слетном конфигурацијом, мали таласни отпор у надзвучном лету и мотор великог потиска. Ови захтеви су у међусобној супротности, како у домену аеродинамике, тако и у домену контроле прираста масе целог авиона. Захтевано је да буде наоружан ракетама с полуактивним радарским вођењем, средњег домета. То значи и да радар мора да испуњава услове за одговарајућу даљину откривања циља, вођења ракета на горе и на доле и да има одговарајућу заштиту од електронског ометања. Такође је захтевано да наредни авион остаје далеко дуже у ваздуху и да носи већу количину спољњег наоружања, односно терета. Овај захтев је значио довољну количину унутрашњег и спољњег горива. [2] [3] [4] [7]

други језици
Afrikaans: MiG-23
azərbaycanca: MiQ-23
Bahasa Indonesia: MiG-23
български: МиГ-23
čeština: MiG-23
فارسی: میگ-۲۳
galego: MiG-23
עברית: מיג-23
hrvatski: MiG-23
ქართული: მიგ-23
magyar: MiG–23
मराठी: मिग-२३
occitan: MiG-23
polski: MiG-23
پښتو: مېگ ۲۳
русский: МиГ-23
Simple English: Mikoyan-Gurevich MiG-23
srpskohrvatski / српскохрватски: MiG-23
தமிழ்: மிக்-23
Tiếng Việt: Mikoyan-Gurevich MiG-23
Türkçe: MiG-23
українська: МіГ-23