Медија

Карта Медијског царства

Медијско царство ( перс. Māda [1], грч. Mēdía, акад. Mādāya [2]) било је прво иранско царство [3] [4] које је од краја 8. до средине 6. века п. н. е.. [5] обухватало просторе Великог Ирана, северне Месопотамије и источне Мале Азије. Пре оснивања Медијског царства ирански народи живели су у мањим племенским заједницама и није постојала хијерархија владавине, међутим ратови с Асирцима довели су до њиховог уједињења односно стварања моћне монархије која је постала темељ за све касније иранске династије.

Оснивачем Медијског царства сматра се Дејок [6], племенски вођа којег су медијски племићи изабрали за судију у решавању спорова, а потом и медијским краљем [7]. Приликом стварања медијске државе она је обухватала само мање територије југозападно од Каспијског језера, међутим у доба највећег медијског владара Кијаксара проширена је на већину азијског дела Блиског истока. Та подручја простирала су се на 2.8 милиона км², што је Медију чинило дотад највећим царством у историји. Границе царства биле су реке Кизил у Анадолији и Тигар у Месопотамији на западу, Кавкаске планине и Согдијана на северу, и Индија на истоку.

Значај медијске државе у старовековној историји је вишеструк. Ирански народи по први пута у историји се уједињују и тиме стварају политичку противтежу Вавилону и Асирији, главним силама на западу. Медијци у савезу с Вавилонцима освајају Новоасирско царство, дотад најјачу војно-политичку силу у регији. Такође, сукоб Медијаца с Лидијом у Малој Азији представља први контакт древног Ирана с грчким светом. Вероватно највећи значај представља сам пад Медијског царства 550. п. н. е., будући како је на његовим темељима персијски владар Кир Велики створио Ахеменидско царство, највећу и најмоћнију иранску државу у историји старог века.

Историјски извори

Данас готово и не постоје историјски документи писани медијским језиком, а није познато ни каквим су писмом писани. Из доба Медијског царства пронађена је само једна бронзана плакета која датира раније од ахеменидског раздобља, а ради се о запису на клинастом писму писаном на акадском језику који датира из 8. века п. н. е., али не спомиње медијске називе. [8] Нека модерна истраживања показују како је тзв. линеарно еламско писмо (које још није дешифровано) можда писано на медијском језику, претпостављајући како је Кутик-Иншушинак оригинално иранско име медијског владара Кијаксара, а не много ранијег еламског краља [9]

Проблем недостатака аутохтоних медијских докумената надокнађују историјски документи других древних народа, као што су асирске и вавилонске кронике, библијске књиге о Књига пророка Наума и Данијелу из Старог завета, Бехистунски натписи из доба Персијског царства, те дела грчких историчара Херодота и Ктезија, однсоно вавилонског историчара Бероса. Будући како сви наведени страни извори потичу из земаља западно од Медије, о историји источних медијских покрајина као што су Бактрија, Арија, Сагартија, Дрангијана или Арахозија не зна се готово ништа.

Месопотамске хронике

Набонидове хронике

Већина владара Новоасирског и Нововавилонског царства бележила је документе писане на клинастом писму у којима се спомињу разна политичка, верска и друштевна дешавања. [10] [11] Будући како су обе државе биле у посредној интеракцији с Медијским царством, наведени историјски записи који датирају из прве половине 1. миленијума п. н. е. представљају значајан извор информација о Међанима. Медијски политички односи с двема месопотамских држава се разликују; Асирци су били њихови велики непријатељи, док су им Вавилонци били савезници. Најстарији документи који спомињу Медијце датирају из доба владавине асирског краља Саргона II из 8. века п. н. е., где се оснивач Медијског царства Дејок спомиње неколико пута као Даиуку. Према истима, он је био покрајински владар (шакну) територије зване Манеја уз границу с Асиријом. Остали месопотамски историјски документи укључују хронике вавилонских владара Набопаласара [12] [13] [14] и Набукодоносора II [15], као и хронике из доба вавилонског владара Набонида које спомињу Кирово свргавање последњег медијског владара Астијага, односно пад Медијског царства.

Стари завет

Библијске приче из Старог завета које спомињу Медијце укључују књиге о Науму и Данијелу. Књига о Хахуму детаљно описује пад асирског града Ниниве [16] који је освојио медијски владар Кијаксар у савезу с вавилонским владаром Набопаласаром. У књизи о пророку Данијелу спомиње се преглед виђења о четири звери [17] које представљају древне монархије Старог Истока које су владале градом Вавилоном [18]:

  1. Лав с крилима орла - представља Нововавилонско царство
  2. Медвед - Медијско царство
  3. Четвероглавни леопард с крилима - Ахеменидско царство
  4. Звер с десет рогова и гвозденим зубима - Македонско царство

Интерпретација која описује Нововавилонско царство је исправна будући како су такви прикази (тзв. ламасус) карактеристични за вавилонску уметност. Такође, леопарди су чести мотиви у персијском златарству, док се Александар Македонски често описује с овновим роговима његовог митолошког оца Амона. Оно што пак представља проблем старозаветне интерпретације јесте управо Медијско царство, које према свим осталим историјским изворима никада није освојило Вавилон. Аутор књиге о Данијелу владара који је покорио Вавилон спомиње као Дарија Медијског, међутим ради се о личном имену искључиво персијских владара ( Дарије I, Дарије II, Дарије III). Будући како је наведена библијска књига писана око 165. п. н. е.., претпоставља се како су на њеног аутора утицали грчки историчари попут Херодота (који је иначе поистовећивао Асирце и Вавилонце), због чега је најверојатније како је медијски значај преувеличан. Друго објашњење јесте како се медијска интерпретација односи на медијског узурпатора Гаумату који се 522. п. н. е. прогласио великим краљем на рачун Камбиза II и неколико месеци владао Персијским царством док га није свргнуо Дарије I. Ово прича је детаљније објашњена на Бехистунским записима и у Херодотовим делима, а односи се на раздобље након пада Медијског царства односно на ахеменидско раздобље када је Медија била делом Персијског царства.

Бехистунски натписи

Бехистунски натписи су вишејезични документи који укључују текстове писане на клинастом писму на три језика; персијском, еламском и вавилонском. [19] Датирају из краја 6. веку п. н. е., а дао их је израдити Дарије I, владар Персијског царства. Ови историјски документи говоре углавном о историји ахеменидске динстије која је од 550. п. н. е. владала Медијом, односно на раздобље Дарије I владавине ( 552.- 486. п. н. е.). Ипак, у записима се спомиње устанак Медијаца из 522. п. н. е. чији је вођа Кшатрита тврдио како потиче из лозе медијског краља Кијаксара ( 625.- 585. п. н. е.), што значи како се бехистунски натписи делом надовезују на историју Медијског царства.

Медијско царство је током Персијског устанка (552—550. п. н. е.) покорио Кир Велики, оснивач Персијског царства. Док је његов син и наследник Камбиза II водио походе у Египту, године 522. п. н. е. на персијски престо ступа узурпатор Гаумата из медијске свештеничке касте који се представљао као Камбизов брат Смердис. Он је ослободио све сатрапије од плаћања пореза на три године, и прогласио медијску цитаделу Сикаyауватиш његовом престоницом. Овај потез изазвао је осуду код персијске елите, па је седам племића предвођених Дарије I збацило Гаумату с престола након свега седам година владавине. Након овог догађаја уследило је неколико устанака у Вавилонији и Медији, где је споменути медијски вођа Кшатрита тврдио како припада лози Кијаксара, након чега је добио потпору сатрапија Сагартије, Партије и Хирканије. Ипак, побуну је 521. п. н. е. угушио персијски генерал Хидарн Старији, док је сам Кшатрита заробљен покрај града Раја [20] у експедицији коју је водио сам Дарије I. Устанак је наставио Сагартијац Тритантах који је такође тврдио како потиче од медијског краља Кијаксара, али и он је поражен приликом похода Даријевог медијског генерала Такхмаспада. Гушењем побуне завршавају се приче о догађајима које се барем делом односе на некадашње Медијско царство односно на његове владаре.

Остали перзијски извори о Медијцима укључују и рељефе из Персопоља који приказју њихов изглед. Ти рељефи датирају из 515. п. н. е. (доба владавине Дарије I) односно само 35 година након пада Медијског царства, па се могу сматрати релевантним документом.

Грчки историчари

Реконструкција света према Херодоту из 450. п. н. е.

О медијској династији писали су и грчки историчари Херодот и Ктезије који су живели у 5. веку п. н. е., односно 100 година након пада Медијског царства. Херодот је рођен 484. п. н. е. у Халикарнасу, главном граду тадашње персијске сатрапије Карије, а његова дела „Историје“ писана између 440. и 430. п. н. е. представљају најопширнији а тиме и готово најважнији извор информација о медијском раздобљу. Она су својеврсни роман и имају сасвим нови приступ у писању историје, међутим Херодот је у западном свету прихваћен као творац историје какву данас познајемо [21] па се често назива и „оцем историје“. [22] Био је велики путник и током свог живота обишао је Персијско царство, Египат, Либију, Сирију, Вавилонију, Сузу, Лидију, Фригију, Бизантиј, Тракију, Македонију и Италију где је слушао и билежио приче локалног становништва. Упркос томе што су га критиковали и антички и модерни историчари, од 19. века Херодотова репутација драматично се поправила будући како су бројна археолошка налазишта потврдила многе његове приче [23] Модерни поглед на Херодота јесте како је направио изузетан посао у своме делу „Историја“, али на његову хронологију и нумерику гледа се са скептицизмом [21]. За разлику од осталих историјских извора која су најчешће сачувана само у фрагментима, Херодотово дело „Историја“ које се односи на Медијце (I књига; 95—144.) сачувано је у целости.

Ктезије је пак био грчки лекар и историчар који се родио у граду Кинду у покрајини Карији. [24] Радио је као лекар у служби персијског великог краља Артаксеркса II, којег је пратио током његовог похода против побуњеног брата Кира Млађег. Ктезије је писао о Персијском царству и Асирији у своме делу „Персика“ које се састоји од 23 књиге, а за које се претпоставља како се темељи на персијским краљевским архивима. Будући како је живео на персијском краљевском двору, његова дела представљају најобјективнији осврт на историју древне Перзије и Медије, и стога су често контрадикторна с Херодотовом збирком „Историја“. Ипак, његова дела о Медијском царству (књиге 4—6.) сачувана су само у фрагментима.

Од осталих историчара ваља споменути и Бероса, вавилонског свештеника [25], писца и астронома из хеленистичког доба који је живио у 3. веку п. н. е., а писао је на грчком језику. Он у својим делима (Вавyлониака) углавном пише о историји Вавилоније, па спомиње дипломатске бракове између краљевских породица Медијаца и Вавилонаца. Као што је случај и с Ктезијем, проблем код његових осврта је неусклађена хронологија с осталим историјскимдокументима, због чега се сматрају мање поузданима.

други језици
azərbaycanca: Midiya
تۆرکجه: ماد
беларуская: Мідыя
беларуская (тарашкевіца)‎: Мідыя
català: Imperi Mede
čeština: Médie
dansk: Medien
Deutsch: Medien (Land)
Ελληνικά: Μηδία
Esperanto: Medio (regiono)
Հայերեն: Մարաստան
қазақша: Мидия
Kurdî: Meda
lietuvių: Medijos imperija
occitan: Empèri Mède
oʻzbekcha/ўзбекча: Midiya
português: Império Medo
русский: Мидия
slovenčina: Médska ríša
slovenščina: Medijsko cesarstvo
srpskohrvatski / српскохрватски: Medijska Monarhija
suomi: Meedia
татарча/tatarça: Мидия
українська: Мідія (держава)