Марија Угарска

Марија Угарска
Mary I of Hungary.jpg
Марија Угарска
Пуно имеМарија (Анжујска) Угарска
Датум рођењапочетком 1370.
Датум смртикрајем јуна 1395.
Место смртиБудим
Угарска
ДинастијаАнжујци
ОтацЛајош I Анжујски
МајкаЈелисавета Котроманић
СупружникЖигмунд Луксембуршки
Краљица Угарске
Период13821395.
ПретходникЛајош I Анжујски
НаследникЖигмунд Луксембуршки
СавладарЈелисавета Котроманић,
Карло III Напуљски,
Жигмунд Луксембуршки
Coa Hungary Country History (15th century).svg

Марија Угарска (мађ: Mária ‹màariå›, девојачки Марија Анжујска, почетак 1370 — крај јуна 1395) била је угарска краљица (1382—1385. и 1386—1395), чији је отац био краљ Угарске и Пољске, Лајош I Анжујски, а мајка лукава Јелисавета Котроманић, ћерка босанског бана Стефана II Котроманића. Године 1379. верила се са сином Карла IV, цара Светог римског царства, Жигмундом. После очеве смрти наследила је круну Светог Стефана, али је Пољацима била несимпатична, а посебно њен вереник Жигмунд Луксембуршки, због чега је укинута персонална унија са Пољском, а Маријина млађа сестра Јадвига, је постала пољска краљица. Тада се распала анжујска империја и уследиле су године крвавих краљевских драма и љутих страначких борби.

Марија је целе своје владавине, због своје малолетности, била под регенством мајке Јелисавете, која је покушала да је уда за брата француског краља Шарла VI Лудог, Луја Орлеанског, али упркос томе Жигмунд је оженио Марију 1. новембра 1385. године.

Сукоби у јужној Угарској и напади босанског краља Стефана Твртка I Котроманића, утицали су на напуљског краља Карла, да нападне Угарску, 1385. године, натеравши Марију да абдицира, али је по Јелисаветиној наредби, Карло био убијен 7. фебруара 1386. године, али тада су се побуне у Угарској још више разбуктале, ипак је Марија тада повратила круну.

Опозициона бунтовна властела из Доње Угарске је, на путу кроз Хрватску искасапила палатина Николу I Горјнског, а Марија је тада пала у руке побуњеника заједно са Јелисаветом, која је задављена пред очима своје ћерке у тврђави у Новиграду. На крају је Жигмунд, јуна 1387. године, ослободио Марију и, уз помоћ млетачког дужда Антонија Венијера, присвојио сву власт у Угарској, не дозволивши Марији да има учешћа у власти [1][2].

Долазак на престо

Марија, са мајком Јелисаветом пред гробом Лајоша I

Дана 11. септембра 1382. године у Трнави, умро је угарски краљ Лајош Велики. Његовом смрћу Угарска је изгубила не само једног владара веће вредности, него и једину закониту мушку личност у династији. Његови наследници беху саме жене: удовица му Јелисавета, и две краљевске кћери Марија и Јадвига. Старија Марија беше верена са Жигмундом Луксембуршким, сином чешког краља, а немачког цара Карла IV. Она је већ 17. септембра, само дан по краљевој сахрани, у Столном Београду, била крунисана за „краља“ Угарске [3][4].

Стефан Банфи из Лендаве је као краљичин човек, за то време, био „бан читаве Славоније“ (1381-1385). Он је био син некадашњег бана Николе Банфија, и у банској части је наследио Петра Цудара, који је 1381. године постао војвода пољске Галиције (црвене Русије). Уз Стефана Банића помиње се као „бан Краљевине Славоније“.

Јелисавета се, за то време, побринула да њена кћерка од стране удаљених подручја у краљевству нпр. Далмације буде призната краљицом. У ту сврху шаље већ у јесен године 1382. године у Далмацију веспримскога жупана Јаноша Биесена. Градови далматински се бојаху, да ће у Далмацији опет превладати Млетачка република, па зато прионуше уз краљицу Марију. Са њом су далматински градови склопили и савез против свих који нападну Далмацију, а посебно против Млечана. То је, ваљда, утицало млетачког дужда Антониа Венијеа да напокон, пролећа 1383. године, призна Марију за угарску краљицу, чак се, 4. маја исте године, обавезао, да ће поштовати Турински мир из 1381. године; такође је послао посланика у Угарску да прими заклетву краљице, да ће се бринути о одржавању мира [4].

Мађарско племство се, потом, јавило са великим прохтевима против власти жена и нарочито против власти главног краљичиног доглавника, палатина Николе Гаре. Главни противници новог режима беху Павле Хорват, загребачки бискуп и Иваниш Хорват, мачвански бан и њихов ујак, јовановац, Иван Палижна, приор вранског манастира код Задра. Они доскора пређоше у отворене противнике краљичине и окупише око себе велик број бунтовника. Против краљице Марије они стадоше на страну њеног супарника, Карла Напуљског, који је претендовао на угарску круну као најближи мушки сродник умрлог краља. У целој Угарској настадоше смутње и борбе [3].

Иван Палижна, врховни побуњеник је, већ с јесени 1383. године, дигао побуну против угарске власти, у Врани. Краљица Јелисавета је одмах увиде да побуну треба што пре угушити. Зато се лично са Маријом, Јадвигом, неким бискупима и Стефаном Лацковићем II. Краљице су 15. октобра стигле у Задар и њихова војска је 28. октобра освојила Врану, а Палижна је био лишен приорске части. Краљице су ипак остале у Далмацији дуже времена, да одстране сваки траг не задовољства. За то време становаху краљице у Врани, где су са пратњом ушле 4. новембра. Затим су кренуле у тадашњу Славонију (данас северна Хрватска), где су редом, посетиле Загреб, Крижевац, Сушицу (данашњи Ђурђевац), Вировитицу и Пожегу, а потом су се фебруара 1383. године вратиле у Будим [4].

Краљ Лајош надао се, да ће успети, и иза своје смрти, одржати унију између Пољске и Угарске. Али Пољаци, незадовољни мађарским режимом, поставише младом Маријином веренику врло тешке услове: међу осталима и тај, да мора стално живети у Пољској. Кад је он то одбио, Пољаци изабраше за своју краљицу млађу сестру Јадвигу, која беше верена са Вилхелмом, сином аустриског војводе Леополда III; и одвојише се тако од заједнице са Угарском. Да то није ишло без тежих заплета и криза разуме се само по себи [3]. Јадвига је 15. октобра 1384. била крунисана пољском круном са драгуљима, у Кракову. Јадвига се потом 18. фебруара удала за Јегела (Јогаилу), великог кнеза Литве, који потом утемељи нову пољску династију („Јагеловићи") и тако престаде персонална унија, која је везала Угарску и Пољску под једном круном [4].[тражи се извор]

други језици