Кендо

Кендо

Кендо ( јап. 剣道, Kendō) или „пут мача“ је вештина јапанског мачевања.

Историјат

Прва појава вештине мачевања у организованом облику јавља се око 800. године. Докази за то се налазе у најстаријим јапанским хроникама „Кођики и Нихон - Саки“. Процват јапанског витештва јавља се у периоду Камакура ( 1192- 1333). Са јачањем самурајске класе долази до усавршавања свих ратничких вештина. Тада се појавио бушидо (пут ратника), кодекс који је као усмено предање стриктно давао упуства самурајима за све прилике у којима су се могли наћи. Бушидо је био директно инспирисан конфучијанском етиком, зеном и шинтоизмом.

У периоду грађанских ратова мачевање је еволуирало у систематичну форму са именом кенџуцу што у буквалном преводу значи „вештина или уметност мачевања“. Ово је период када се отварају многе школе мачевања, свака са својим специфичностима.

У исто време кенџуцу се поделио на две школе: Сен-Ха-Кенџуцу, школу практично оријентисану на борбене технике, и Рју-Ха-Кенџуцу, школу која уз борбене технике даје акценат и на академски приступ вештини мачевања. Данашњи кендо по традицији потиче из те школе.

Један од највећих мачевалаца тог времена био је Кагехиса Итосаи. Он је оснивач школе Ито-рју, којој су припадале неке историјске личности Јапана тог времена: Ода Нобунага, Токугава Хидетада и Токугава Иемицу.

Један од најбољих мачевалаца тог доба је Бокуден Сукахара 1490- 1572. Врло млад, подучаван је вештини мачевања од свог оца шинто свештеника. За њега легенда каже да је победио у 37 двобоја са другим чувеним мачеваоцима тог доба. Бокудена многи аутори сматрају најбољим мачеваоцем свих времена. Мијамото Мусаши, вероватно најпознатији јапански самурај, живео је у раном 17. веку. У тридесетим годинама, после изузетне мачевалачке каријере у којој није било противника кога није победио, повлачи се и наставља животне активности сажимајући животна искуства и бавећи се сликарством и другим уметностима. Пред крај живота пише чувену књигу „Пет прстенова“ - Го Рин Но Шо, у којој излаже доктрину своје вештине мачевања. Интересантно је да је ова књига и данас врло популарна и читана нарочито међу пословним људима Запада.

У периоду Токугава шогуната, последњем периоду јапанског феудализма, када је дуже периоде грађанских ратова заменио релативни мир, вештина мачевања губи свој практични значај. У том периду самурајска класа чини 10 процената свеукупног становништва Јапана. Наканисхи Цхута који је живео у 18. веку, оснива своју школу Наканиши Ито Рју. Специфичност ове школе је што је мајстор Наканиши уместо дрвеног мача бокен, чија употреба у вежби и двобоју није била ништа мање смртоносна од катане, изумео мач од бамбуса шинаи, као и рукавице коте, које су штитиле прсте и подлактице мачеваоца. После добрих искустава са својим ученицима током вежби, мајстор Наканисхи је за потребе тренинга, поред рукавица, модификовао и остале делове самурајског оклопа. Тако је настала претеча данашњег кендо оклопа. Од тада су мачеваоци могли да се препусте кендо тренингу пуном снагом без страха од врло честих, понекад и тешких, повреда. Цхиба Схусаку ( 1794- 1855.) је у кенџуцу увео спиритуалну дисциплину, паралелно повезујући саму вештину мачевања са етиком и духовним усавршавањем кендока.

Кендо вештина сазрева и добија данашњу модерну форму у Меиџи периоду 1868- 1912. После забране ношења оружја и укидањем племићког сталежа 1870. у Јапану је дошло до побуне самураја против империјалне војске. Повод је било незадовољство унутрашњом и спољашњом политиком Јапана. Војска је брзо угушила побуну и самурајска класа је после тога престала да постоји. Реформатор модерне вештине кендо је Сакикабара Кенкицхи. Он је унео спортске елементе у вештину мачевања. Између осталог, почео је са обучавањем деце са циљем развоја физичке и духовне снаге. Како би се ставио већи акценат на спиритуални аспект будо филозофије (пут рата, ратника - термин традиционално везан за технички вид вештине), организација Даи-Нипон Буто-кукаи која је обједињавала будо вештине, 1919. их је преформулисала у следеће називе:

  • Кенџуцу (јапанско мачевање) у кендо
  • Џијуџицу (јапанско рвање) у џудо
  • Кјуџуцу (јапанско стреличарство) у кјудо

У периоду између два светска рата, кендо, до тада забрањен не само за вежбање него и за посматрање свим класама које нису припадале самурајском сталежу, постаје доступан свима и његова популарност расте. После завршетка Другог светског рата, америчке окупационе снаге у Јапану доносе декрет о забрани вештине кендо и других сродних борилачких вештина са образложењем да пропагирају милитаристички дух. После укидања ових забрана, 1952. оснива се Све јапанска кендо федерација, Зен Нихон Кендо Ренмеи (ЗНКР). Интернационална кендо федерација - ИКФ, основана је 1970. када је и организовано прво светско првенство у Токију. Данас је преко 40 земаља чланица Светске и Европске кендо федерације. Светска првенства се одржавају сваке треће, а европска сваке друге године.

други језици
العربية: كندو
asturianu: Kendo
azərbaycanca: Kendo
Bahasa Indonesia: Kendo
Bahasa Melayu: Kendo
български: Кендо
беларуская: Кэндо
беларуская (тарашкевіца)‎: Кэндо
català: Kendo
čeština: Kendó
dansk: Kendo
Deutsch: Kendō
eesti: Kendō
Ελληνικά: Κέντο
English: Kendo
español: Kendō
Esperanto: Kendo
euskara: Kendo
فارسی: کن‌دو
français: Kendō
galego: Kendo
עברית: קנדו
hrvatski: Kendo
íslenska: Kendo
italiano: Kendō
日本語: 剣道
Кыргызча: Кендо
한국어: 검도
Latina: Kendo
lietuvių: Kendo
magyar: Kendó
മലയാളം: കെൻഡോ
монгол: Кэндо
Nederlands: Kendo
norsk: Kendo
norsk nynorsk: Kendo
ਪੰਜਾਬੀ: ਕੇਂਦੋ
polski: Kendo
português: Kendo
română: Kendō
русский: Кэндо
Scots: Kendo
Simple English: Kendo
slovenščina: Kendo
srpskohrvatski / српскохрватски: Kendo
suomi: Kendō
svenska: Kendo
Tiếng Việt: Kendo
Türkçe: Kendo
українська: Кендо
中文: 劍道