Инфектологија

Инфектологија је једна од најкомпелснијих и најдинамичнијих грана медицине која се бави инфекцијом (локализована инфективним променама) и инфективним (заразним) болестим, као раширеним (дисеминованим) инфективним процесом. Раније је ова грана медицине заразне болести проучавала као системске, да би данас, у савременим светским клиникама и медицинским уџбеницима, инфективне болести постале део интерне медицине. Тако да савремени инфектолози, данас учествују и у лечењу болести бубрега (уринарне инфекције), запаљења ува, инфекције очију, итд. сарађујући пре свега са специјалистима одговарајућих специјалности који добро познају анатомију одређених органа, али не и узрочнике њихових инфекција.[1]

Како се бројност патогених микроорганизама, контагиозност појединих заразних болести као и рекомбиновање вируса стално мењања, то захтева вечиту борбу између човека (болесника), инфектолога и инфекта. Човек се вара мислећи да је победио заразу - инфект, јер се он на сваки притисак човека мења, постаје малигнији и увек узвраћа ударац. Тако је било кроз еволуцију човечанства, и тако ће бити и у будућности, што захтева и намеће инфектолозима потребу за сталним усавршавањем и истраживањем заразних болести.[2]

Основне поставке

За разлику од такозваних ендогених обољења (са патологијом унутрашњег порекла), која настају као последица органских поремећаја и/или наслеђених фактора, и која су у медицини у мањој или већој мери добро познате и изучене, инфективне болести узрокују веома разноврсни спољашњи узрочници, тзв. патогени микроорганизми, који понекад могу да буду и потпуна непознаница, бар за извесно време док се не проуче.

Из наведених разлога, инфектологија је једна од најдинамичнијих и најкомплекснијих грана медицине, која се непрестано мења, и на сваких пет до шест година доживи нешто сасвим ново. Сетимо се нпр. појаве Лајмска болести (пре 30 година) или ХИВ -а, 1984. године, кад су забележени и први такави случајеви у ондашњој Југославији. У клиничкој пракси били су то готово револуционаран догађаји. Следило је потом још много нових заразних болести; болест лудих крава, птичји грип, итд. Зато данашњи инфектолози али и сви лекари опште праксе о инфективним болестима морају да знају све више, поготово што се у међувремену сазнало, пуно, и о томе су настала читава уџбеничка поглавља.