Александар Солжењицин

Александар Солжењицин
Aleksandr Solzhenitsyn 1974crop.jpg
Александар Солжењицин 1974.
Датум рођења (1918-12-11) 11. децембар 1918.
Место рођења Кисловодск
Руска СФСР
Датум смрти 3. август  2008.(2008-08-03) (89 год.)
Место смрти Москва
Руска Федерација
Школа Southern Federal University
Најважнија дела
Архипелаг Гулаг, Један дан Ивана Денисовича
Награде Нобелова награда за књижевност

Александар Солжењицин ( рус. Александр Исаевич Солженицын, Кисловодск, 11. децембар 1918Москва, 3. август 2008) је био руски писац, драматург и историчар, добитник Нобелове награде за књижевност 1970. године. Био је члан Руске академије наука (од 1997. године) и Српске академије наука и уметности (од 1994. године).

Биографија

Студирао на Физичко—математичком факултету у Ростову на Дону, ванредно и у Институту за историју, филозофију и књижевност у Москви. Након напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез добровољно се пријавио у војску, где је напредовао од обичнога војника до заповедника артиљеријске бригаде. Године 1945. је, због писама у којима је индиректно критиковао Стаљина, ухапшен као официр совјетске војске у Источној Пруској, те осуђен и заточен у сибирском логору, од 1953. у прогонству у средњој Азији. Након рехабилитације 1956. учитељ у Рјазану.

Добитник је Нобелове награде за књижевност 1970, чија је литература обележена искуством из сибирских логора у којима је провео девет година. На робију је одведен 1945. право с фронта, на којем се у Отаџбинском рату истакао као врхунски официр совјетских инжењеријских јединица. Прогањан је и касније, чак му је одузето и држављанство, па је емигрирао 1974, вративши се у отаџбину после две деценије. У децембру 1998. одбио је највишу државну награду, Орден светог апостола Андреја Првозваног, којим га је одликовао председник Борис Јељцин, рекавши: „Не могу да примим награду од врховне власти, која је довела Русију до садашњег погубног стања“. Приповетком „Један дан Ивана Денисовича“ у књижевност је увео тему Стаљинових логора, оставши јој веран у највећем делу опуса. На основу емигрантског искуства у западној Европи и у САД, испољио је јавни презир према вулгарном материјализму Запада. Остала дела: приповетка „Матрјонини дани“, романи „У кругу првом“, „Одељење за рак“, „Август Четрнаесте“, „Црвени точак“, „Русија у провалији“, критичка аутобиографија „Борио се шут с рогатим“, драме „Гозба победника“, „Заробљеници“, „Република Рада“, „Светлост која је у теби“, публицистичка дела „Лењин у Цириху“, „Два века заједно I-II“, сценарији „Тенкови знају истину“, ‘Паразит’.

Владивосток 1994, после двадесетогодишњег изгнанства, Солжењицин креће на путовање по Русији

Након доласка из двадесетогодишњег изгнанства, 27. маја 1994. изјавио је новинарима у Владивостоку:

други језици
azərbaycanca: Aleksandr Soljenitsın
Bahasa Indonesia: Aleksandr Solzhenitsyn
беларуская (тарашкевіца)‎: Аляксандар Салжаніцын
dolnoserbski: Aleksandr Solženicyn
hornjoserbsce: Aleksandr Solženicyn
norsk nynorsk: Aleksandr Solzjenitsyn
oʻzbekcha/ўзбекча: Aleksandr Soljenitsin
Plattdüütsch: Alexander Solschenizyn
Simple English: Aleksandr Solzhenitsyn
slovenščina: Aleksander Solženicin
srpskohrvatski / српскохрватски: Aleksandar Solženjicin
vepsän kel’: Solženicin Aleksandr
粵語: 索贊尼辛