Алберто Хинастера

Алберто Хинастера
Ginastera.jpg
Алберто Хинастера
Пуно име Алберто Еваристо Хинастера
Датум рођења (1916-04-11) 11. април 1916.
Место рођења Буенос Ајрес
Аргентина
Датум смрти 25. јун  1983.(1983-06-25) (67 год.)
Место смрти Женева
Швајцарска
Дела Панамби, Естансија, Аргентинске игре, Клавирска соната бр. 1, Гудачки квартет бр. 2, Дон Родриго, Бомарцо, Клавирски концерт бр. 1, Концерт за чело и оркестар бр. 2, Кантата за чаробну Америку
Период модернизам
Утицај Клод Дебиси, Мануел де Фаља, Артур Хонегер, Игор Стравински, Бела Барток [1]
Награде

Орден уметности и књижевности

Почасни докторат Универзитета Јејл

Почасна Награда Конекс

Алберто Еваристо Хинастера ( шп. Alberto Evaristo Ginastera; Буенос Ајрес, 11. април 1916 —– Женева, 25. јун 1983) је био најзначајнији аргентински композитор и један од најистакнутијих латиноамеричких музичара XX века. На почетку свог стваралаштва комбиновао је елементе аргентинског фолклора са тековинама савремене музичке технике, да би се касније окренуо додекафоној музици. [2]

Биографија

Ране године и студије музике

Алберто Хинастера [а] је рођен 11. априла 1916. године у Буенос Ајресу, као млађе од двоје деце Каталонца Алберта Хинастере и Италијанке Луисе Боси. [5] Још у детињству је показивао таленат за музику. [6]

Од 1928. до 1935. године похађао је буеносајрески Конзерваторијум „Алберто Вилијамс“, на ком је студирао композицију код Хосеа Хила, хармонију код Селестина Пијађа, теорију музике и солфеђо код Торквата Родригеза Кастра и клавир код Кајетана Арђенцијанија. Музичко удружење El Unisono му је 1934. доделило награду за дело Дечји комади. Дипломирао је са златном медаљом за композицију. [7]

Наставио је да се музички усавршава на Националном конзерваторијуму у Буенос Ајресу, студирајући контрапункт код Хосеа Хила, хармонију код Атоса Палме и композицију код Хосеа Андреа. Током студија усвојио је традиционалан приступ компоновању који се ослањао на народну музику и истицао фигуру гауча као отелотворења аргентинских националних врлина. С друге стране, своја прва дела је стварао по узору на модернистички приступ млађе генерације аргентинских композитора, чији је циљ био оживљавање аргентинске музике применом техника изведених из додекафоније, неокласицизма и џеза. Оба ова приступа имала су значајан утицај на Хинастерино стваралаштво. [7]

Године 1937. довршио је своју прву значајну композицију – балет Панамби – засновану на древној легенди о љубави и магији индијанског племена Гуарани. [8] [9] Дело је прерадио у истоимену свиту која је премијерно изведена у Театру „Колон“ 27. новембра 1937. Постао је познат широм Аргентине, стекавши репутацију динамичног младог националног композитора. Те године је компоновао и Аргентинске игре. [1] [10]

Почетак педагошке делатности

Након стицања дипломе на Националном конзерваторијуму 1938. године, започео је успешну наставничку делатност која ће га учинити једним од најистакнутијих музичких педагога у Латинској Америци. Три године касније постављен је за професора на Војној академији „Сан Мартин“ и Националном конзерваторијуму, где је најпре предавао солфеђо и хармонију, а касније оркестрацију и музичку анализу. [11]

Године 1941. оженио се са Мерседес де Торо, са којом је имао двоје деце: Александера и Георгину. [12] Исте године је добио поруџбину за сценско дело од Линколна Кирстина из америчке балетске трупе Караван. [9] Као одговор настао је балет Естансија, заснован на гаучовском епу Мартин Фијеро и сценама које евоцирају аргентински живот на »естансији« (ранчу). Будући да је Кирстинова трупа распуштена наредне године, Хинестера је балет прерадио у истоимену оркестарску свиту, четвороставачну композицију која је доживела огроман успех након премијере у Театру „Колон“ 12. маја 1943. и која је до данас остала једно од његових најпопуларнијих дела. [12]

Гугенхајмова стипендија и боравак у САД

На наговор америчког композитора Арона Копланда, којег је упознао током његовог боравка у Буенос Ајресу, аплицирао је за Гугенхајмову стипендију. Главна сврха његовог одласка у САД била је промоција међуамеричке сарадње на пољу композиције. Иако му је стипендија одобрена 1942. године, морао је да одложи пут због Другог светског рата. Остао је у Аргентини, али му је због сукоба са Пероновим режимом одузет положај на Војној академији. [13]

Између 1945. и 1947. године боравио је у САД, где је током 1946. похађао Копландове часове композиције на летњем музичком фестивалу у Тангелвуду. У Америци су премијерно изведене неке од његових композиција, као што су свита Панамби и Дванаест америчких прелудијума. Топао пријем ових дела утицао је на будући развој његове музичке каријере. [14] [13]

Уметничка и професионална зрелост

По повратку у Аргентину, где је поново добио положај на Националном конзерваторијуму, заједно са другим музичарима основао је Савез аргентинских композитора 1947. године и Конзерваторијум за музичку и сценску уметност на Националном универзитету Ла Плата 1948. Уследиле су бројне почасти: изабран је за члана Факултета музичких уметности у Чилеу и Удружења чилеанских композитора 1950, као и за члана Међународног музичког савета при Унеску 1951. Те године је основао и Филијалу бр. 1 при Конзерваторијуму у Ла Плати (данашњи Конзерваторијум „Хулијан Агире“). [15]

Године 1952. смењен је са места директора конзерваторијума у Ла Плати због поновног сукоба са Пероновим режимом. Те године је по поруџбини Института Карнеги компоновао Клавирску сонату бр. 1, а на сцени Тетра „Колон“ премијерно је изведен његов балет Естансија. Након што се 1956. вратио са европске турнеје по Стокхолму, Упсали, Лондону и Паризу, враћен је на место директора Конзерваторијума у Ла Плати. Учествовао је у раду жирија на музичким фестивалима у Каракасу и Монтевидеу, а изабран је и за почасног члана Националне академије лепих уметности. [16]

Лауро Ајестаран, Алберто Хинастера (у средини) и Алфонсо Летелијер, Институт „Торквато ди Тела“, Буенос Ајрес, 1962

На позив америчке владе 1958. је отпутовао у САД и посетио универзитете Индијана, UCLA и Беркли. Квартет Џулијард је 19. априла извео његов Гудачки квартет бр. 2, што је означило почетак његове каријере у иностранству. Вратио се у земљу због болести оца који је умро у мају. Основао је Факултет музичких уметности и наука на Католичком универзитету и постао декан, напустивши Конзерваторијум у Ла Плати. Изабран је за почасног члана Бразилске музичке академије. Компоновао је Кантату за чаробну Америку (1960) засновану на преколумбовским античким легендама и Клавирски концерт бр. 1 (1961). Извођење тих дела на Међуамеричком музичком фестивалу у Вашингтону допринело је консолидацији његове међународне каријере. [17]

Године 1962. именован је за директора Латиноамеричког центра за више музичке студије на Институту „Торквато ди Тела“, а наредне године се придружио Америчком удружењу композитора, аутора и издавача. Компоновао је Виолински концерт, који су премијерно извели Руђеро Рици и Њујоршка филхармонија под диригентском палицом Леонарда Бернштајна. По поруџбини општине Буенос Ајрес почео је да компоније прву оперуДон Родриго – која је премијерно изведена у Театру „Колон“ 24. јула 1964. Те године му је француска влада доделила Орден уметности и књижевности, а 1965. је добио стипендију Фондације Форд за шестомесечни боравак у Европи, где су извођена нека од његових дела. [18]

Године 1967. завршио је своју другу оперу – Бомарцо. Општина Буенос Ајрес је забранила извођење овог дела због „обиља секса, насиља и лудила“, а Хинастера није дозвољавао да његова дела буду извођена у градским позориштима све док не буде укинута забрана (што се догодило тек 1971). Следеће године је поново отпутовао у САД, где му је Оперско друштво у Вашингтону поручило трећу оперу – Беатриче Ченчи. Универзитет Јејл му је уручио почасни докторат, а изабран је и за почасног члана Америчке академије уметности и књижевности. [19]

Живот у Женеви и смрт

Развео се од супруге Мерседес 1969. Две године касније у вашингтонском Центру Кенеди премијерно је изведена његова опера Беатриче Ченчи. Након ступања у брак са челисткињом Аурором Наталом, преселио се у Женеву. [20]

Гроб Алберта Хинастере, женевско Гробље Пленпале

У наредној деценији уследиле су бројне поруџбине, концерти и представе у Јужној Америци, Европи и САД, а додељена су му и многа признања: Гран при Националног фонда уметности, Орден „Хосе Матијас Делгадо“, почасна диплома Хиспанског културног института у Буенос Ајресу, почасни докторат Универзитета Темпл. [21]

Поводом 65. рођендана, у земљи и иностранству одржан је низ концерта у Хинастерину част. У априлу 1981. године периодични болови у стомаку су се погоршали и био је принуђен да се због медицинских испитивања повуче из јавности на два месеца. Успео је да се опорави и заврши Концерт за виолончело бр. 2 посвећен супрузи Аурори, која га је 6. јула премијерно извела са Буеносајреским филхармонијским оркестром. У октобру те године додељена му је Унескова Међународна музичка награда за животно дело. [22]

Хинастерино здравствено стање се погоршало у августу 1982. године. Провео је два месеца у болници у Женеви, где је и оперисан. Смогао је снаге да заврши своје последње дело – једноставачну Клавирску сонату бр. 3 – које је премијерно изведено у Њујорку. [23] Умро је у Женеви 25. јуна 1983. и сахрањен је на Гробљу Пленпале. [24]

други језици