Џорџ Едвард Мур

Џорџ Едвард Мур
George Edward Moore.jpg
Пуно имеЏорџ Мур
Датум рођења(1873-11-04)4. новембар 1873.
Место рођењаЛондон
Уједињено Краљевство
Датум смрти24. октобар 1958.(1958-10-24) (84 год.)
Место смртиКембриџ
Уједињено Краљевство
ШколаТринити колеџ, Колеџ Далвич
ЕпохаФилозофија 19. века, Филозофија 20. века
Школа филозофијеАналитичка филозофија
Интересовањаетика, епистемологија, психологија језика

Џорџ Едвард Мур (енгл. George Edward Moore; Лондон, 4. новембар 1873Кембриџ, 24. октобар 1958) био је енглески филозоф и професор. Био је један од најутицајнијих енглеских филозофа прве половине 20. века, а посебно је био популаран у Сједињеним Америчким Државама.

Његова најпознатија дела су: Принципи етике, Етика, Побијање идеализма, Одбрана здравог разума.

Мур је имао став да идеалисти не праве добру разлику између услова егзистенције и услова сазнања, већ да оно што је услов искуства они проглашавају условом постојања. Међутим, Мур је тврдио да свест јесте услов сазнања материјалних објеката, али не и њиховог постојања. Мур је побијао идеализам, пре свега Берклијев став о принципима постојања. Везано за то, Мур се залагао за филозофију здравог разума иако је говорио да она ипак не даје целовит поглед на свет.

Ставови Мура су потпуни антипод у односу на ставове Хегела који је преферирао целину у деловима. Мур је говорио да целину чине делови који су самостални и поседују особине које не зависе од целине. И зато је сматрао да је најпре потребно упознати делове целине како би се схватила она сама.[1][2]

Биографија

Рођен је у јужном Лондону 1873. године. Његов старији брат је био Томас Струџ Мур, енглески писац.

Године 1892. учио је на Далвич колеџу, а школовање је наставио на Универзитету у Кембриџу, на студијама класике за моралне науке. У Кембриџу је упознао Бертранда Расела и Мектагарта. Пошто су њих двојица били старији од њега, пратио их је како би и он био међу најбољим студентима и како би евентуално добио награду од Тринити колеџа која би му омогућила да настави даље студије на овом Универзитету. Пошто је убрзо матурирао и постао успешан млади филозоф, он је постао онај који је предводио Расела и Мектагерта. Године 1904. Мур је напустио Кембриџ, а седам година касније се вратио на Универзитет као предавач где је живео до краја живота. Од 1921. почео је да ради као уредник часописа Ум (Mind), а 1925. је добио звање професора на Кембриџу. Ове две позиције учврстиле су га као једног од најпоштованијих филозофа у Енглеској у то време.[3]</ref> Захваљујући њему и Витгенштајну, од 1929. Кембриџ је постао вероватно најважнији центар филозофије на свету. Ту се Мур спријатељио и почео да сарађује са многим младим људима који су временом формирали групу Блумсбури, попут Литина Стрејчија, Леонарда Вулфа и Мајнарда Кејнса. На Универзитету је радио као професор из менталне филозофије и логике, од 1925. до 1939. године, када је отишао у пензију, а за часопис Ум је престао да пише пет година касније. Његовим пензионисањем завршило се и златно доба филозофије на Кембриџу. Данас је најпознатији по бављењу темама етичког ненатурализма и парадоксу који носи његово име. Критиковао је модерну филозофију због слабог напретка, бавио се етиком и написао је неколико познатих књига, попут Принципи етике, Етика, Побијање идеализма, Одбрана здравог разума. Оженио се са Дороти Ели и са њом је имао два сина, песника Николаса Мура и композитора Тимотија Мура.[4]

Умро је 24. октобра, а кремиран је 28. октобра 1958. на гробљу у Кембриџу.

други језици