Џорџ Едвард Мур

Џорџ Едвард Мур
George Edward Moore.jpg
Пуно име Џорџ Мур
Датум рођења (1873-11-04) 4. новембар 1873.
Место рођења Лондон
Уједињено Краљевство
Датум смрти 24. октобар  1958.(1958-10-24) (84 год.)
Место смрти Кембриџ
Уједињено Краљевство
Школа Тринити колеџ, Колеџ Далвич
Епоха Филозофија 19. века, Филозофија 20. века
Школа филозофије Аналитичка филозофија
Интересовања етика, епистемологија, психологија језика
Утицаји од Готлоб Фреге, Бернард Расел
Утицао на Бернард Расел, Лудвиг Витгенштајн, Џон Мејнард Кејнс

Џорџ Едвард Мур ( енгл. George Edward Moore; Лондон, 4. новембар 1873Кембриџ, 24. октобар 1958) био је енглески филозоф и професор. Био је један од најутицајнијих енглеских филозофа прве половине 20. века, а посебно је био популаран у Сједињеним Америчким Државама.

Његова најпознатија дела су: Принципи етике, Етика, Побијање идеализма, Одбрана здравог разума.

Мур је имао став да идеалисти не праве добру разлику између услова егзистенције и услова сазнања, већ да оно што је услов искуства они проглашавају условом постојања. Међутим, Мур је тврдио да свест јесте услов сазнања материјалних објеката, али не и њиховог постојања. Мур је побијао идеализам, пре свега Берклијев став о принципима постојања. Везано за то, Мур се залагао за филозофију здравог разума иако је говорио да она ипак не даје целовит поглед на свет.

Ставови Мура су потпуни антипод у односу на ставове Хегела који је преферирао целину у деловима. Мур је говорио да целину чине делови који су самостални и поседују особине које не зависе од целине. И зато је сматрао да је најпре потребно упознати делове целине како би се схватила она сама. [1] [2]

Биографија

Рођен је у јужном Лондону 1873. године. Његов старији брат је био Томас Струџ Мур, енглески писац.

Године 1892. учио је на Далвич колеџу, а школовање је наставио на Универзитету у Кембриџу, на студијама класике за моралне науке. У Кембриџу је упознао Бертранда Расела и Мектагарта. Пошто су њих двојица били старији од њега, пратио их је како би и он био међу најбољим студентима и како би евентуално добио награду од Тринити колеџа која би му омогућила да настави даље студије на овом Универзитету. Пошто је убрзо матурирао и постао успешан млади филозоф, он је постао онај који је предводио Расела и Мектагерта. Године 1904. Мур је напустио Кембриџ, а седам година касније се вратио на Универзитет као предавач где је живео до краја живота. Од 1921. почео је да ради као уредник часописа Ум (Mind), а 1925. је добио звање професора на Кембриџу. Ове две позиције учврстиле су га као једног од најпоштованијих филозофа у Енглеској у то време. [3]</ref> Захваљујући њему и Витгенштајну, од 1929. Кембриџ је постао вероватно најважнији центар филозофије на свету. Ту се Мур спријатељио и почео да сарађује са многим младим људима који су временом формирали групу Блумсбури, попут Литина Стрејчија, Леонарда Вулфа и Мајнарда Кејнса. На Универзитету је радио као професор из менталне филозофије и логике, од 1925. до 1939. године, када је отишао у пензију, а за часопис Ум је престао да пише пет година касније. Његовим пензионисањем завршило се и златно доба филозофије на Кембриџу. Данас је најпознатији по бављењу темама етичког ненатурализма и парадоксу који носи његово име. Критиковао је модерну филозофију због слабог напретка, бавио се етиком и написао је неколико познатих књига, попут Принципи етике, Етика, Побијање идеализма, Одбрана здравог разума. Оженио се са Дороти Ели и са њом је имао два сина, песника Николаса Мура и композитора Тимотија Мура. [4]

Умро је 24. октобра, а кремиран је 28. октобра 1958. на гробљу у Кембриџу.

други језици