Tradicionalna kineska medicina

Kineska farmakopeja

Tradicionalna kineska medicina (TKM) ( engl. Traditional Chinese medicine) ( kin: 中医, pinyin: zhōng yī) je pojam koji služi da označi tradicionalni oblike lečenja u Kini. Ovaj termin se primenjuje od nedavno, u Kini i drugim zemljama sveta da bi se njime označili specifični načini lečenja koji se primenjuju u dugoj istoriji kineske medicine staroj preko 5.000 godina. Prema pisanju poznatog medicinskog časopisa Lancet, poslednjih godina došlo je do globalizacije primene tradicionalne kineske medicine u svetu.

Istorijat

Kineske medicina je jedna od najstarijih grana u istoriji medicine nastala na prostoru Kine i većeg dela Azije. Ona u sebi objedinjava više različitih modaliteta; savremenog i tradicionalnog načina lečenja. Ona je spoj zajedničke primene brojnih tehnika i teorijskih postavki koje svoje korene imaju u drevnoj kineskoj filozofiji ( taoizmu), čije osnovne postavke verovanja datiraju od pre više od 5.000 godina. U kulturi drevne Kine ništa se nije toliko cenilo kao obrazovanje i rad. I najsiromašniji kinez koji je izučio principe kineske filozofije, zemljoradnje, tradicionalne medicine mogao je dobiti najviše mesto u državi, što je pogodovalo razvoju dugogodišnjih naučnih tradicija u Kini koje su stalno obogaćivane novim saznanjima.

Prva zabeležena primena Tradicionalne kineske medicine datira od pre više od 2.000 godina i najčešće se pojmovno označava kao;

  • Tradicionalna kineska medicina (TKM), kao oblik lečenja koji se praktično primenjuje od nedavno i služi da označi specifične načine lečenja koji su se primenjivali u dugoj istoriji kineske medicine i koja se u drugoj polovini 20. veka karakteriše globalizacijom u celom svetu. Moderna Tradicionalna kineska medicina je sistematizovana 1950 u okviru Narodne Republike Kine i Mao Cedunga. Pre toga, kineske medicine je uglavnom primenjivala u okviru porodice ili određenih zajednica.
  • "Klasično kinesko lečenje (KKL), koje se obično odnosi na one oblike medicinske prakse koji se oslanjaju na teoriju i metode lečenja koje datiraju od pre pada dinastije Ćing ( 1911).

Tradicionalna kineska medicinska teorija neraskidivo se prepliće sa principima Jinjangizma [1], koji je predstavljen prvi put od Cou Jena (305 - 240 p.n.e.), kineskog filozofa osnivača škole Jin-Janga, na čijem učenju se do danas Tradicionalna kineska medicina većim delom oslanja.

Bazična teorija kineske medicine pokušava da da tumačenje; promena u prirodnim životnim ciklusima i promena u bolestima. Ona u medicinskom pogledu uključuje veći broj teorija o načinu angažovanja čovekova energije, čovekovih unutrašnjih organa i unutrašnjih kanal u organizmu. Ona takođe istražuje dijalektiku, tumači zašto bolest nastaje, kako da se bolest dijagnostikuje i spreči i konačno, kako da se sačuva zdravlje. Teorija Jin i Jang izvodi poreklo iz drevne filozofske koncepcije. Posle posmatranja čudnih pojava, kako u prirodi ( kosmosu) tako i u organizmu čoveka, drevni Kinezi su grupisali sve konfliktne ideje u »Jin i Jang«. Oni su ovu koncepciju koristili da tumače kako su se stvari menjale.
Kineska medicina pomoću teorije »Jin i Jang« pokazuje komplikovane odnose među raznim stvarima, kao što su odnosi različitih delova čovekovog tela, odnosi između čoveka i prirode ili društva. Veruje se da je relativni balans »Jin i Jang« osnova da čovekovo telo održava normalne aktivnosti. Ako takav balans bude poremećen, čovek se razboli.

Četrdesetih i pedesetih godina 20. veka, kineska vlada je preduzela niz mere da objedini primenu različitih oblika kineske medicine u jedinstven sistem koji je trebao da bude zvanično definisan kao Tradicionalna kineska medicina. Namera kineske vlade je bio da se izvrši integracija usluga koje pružaju tradicionalni terapeuti u zemlji (jako veliki broj ljudi) u jedinstveni organizacioni zdravstveni sistem Kine namenjen za pružanje zdravstvenih usluga stanovnicima najmnogoljudnije zemlje sveta. Ovakav način organizacije zdravstvene zaštite bio je namenjen velikom broju ljudi, koji bi se istovremeno lečili primenom tradicionalnih i vekovima poznatih jeftinih metoda i savremenih metoda lečenja.

Zato Tradicionalna kineska medicina i zapadna medicina postoje i rade rame uz rame u modernoj Kini, ali i u još nekim zemljama Azije. Zahvaljujući ovakvom razmišljanju Kina je relativno više napredovala u odnosu na zapadne zemlje u korišćenju koncept "integrisane medicine." Tradicionalna kineska medicina je značajno uključena u lečenju i planiranju usluga kineskog zdravstva - uključujući tu i dominantne bolesti današnjice kao što su rak i bolesti srca.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), Tradicionalna kineska medicina je u potpunosti integrisana u kineski zdravstveni sistem i oko 95% kineskih bolnica primenjuje u praksi Tradicionalnu kinesku medicinu. Kao primer ove integracije (SZO) navodi, da je u Kini uobičajeno da se deca leče intravenskom primenom antibiotika uz istovremenu primenu lečenja kineskim biljem sa ciljem da se tradicionalni lekovi suprotstave nuspojavama koje mogu nastati dejstvom antibiotika i pojačaju imuni sistem deteta.

Teoretske postavke Tradicionalne kineske medicine mogu se podeliti na sedam glavnih učenja, od kojih je svako neodvojivi deo jedinstvene teorije kineske medicine:

  1. Koncepcija „U—sin“ ,
  2. Koncepcija „Jin—Jang“ ,
  3. Učenje o energiji „Či“,
  4. Učenje o „Cin—Lo“, o vezama (meredijanima)u organizmu,
  5. Učenje „Džan—Fu“, o gustim i šupljim unutrašnjim organima,
  6. Klasifikacija sindroma oboljenja,
  7. Uzroci i mehanizmi razvoja bolesti.
Other Languages
العربية: الطب الصيني
Mìng-dĕ̤ng-ngṳ̄: Dṳ̆ng-ĭ
贛語: 中醫
日本語: 中国医学
한국어: 중의학
Tiếng Việt: Đông y
中文: 中医学
文言: 中醫
Bân-lâm-gú: Tiong-i
粵語: 中醫