MiG-23

MiG-23 [1]
MiG-23 NTW 1 94.jpg

MiG-23

Opšte
Namena lovačko-bombarderski avion
Posada 1
Proizvođač OKB Mikojan
Prvi let 10. juna 1967.
Početak proizvodnje maj 1969.
Dimenzije
Dužina 16,7 m
Razmah krila 13,97 m
Visina 4,82 m
Površina krila 32,1 m²
Masa
Prazan 9.790 kg
Normalna poletna 14.090 kg
Maks. težina pri uzletanju 14.800 kg
Pogon
Turbo-mlazni motor Tumanski R-27F2-300
Potisak TMM 1 h 69 / 102 kN
Performanse
Maks. brzina na Hopt 2.500 km/h
Maks. brzina na H=0 1.350 km/h
Dolet 2.850 km
Plafon leta 18.000 m
Brzina penjanja 10.500 m/min

MiG-23 (po Nato klasifikaciji Flogger) je sovjetski frontovski lovac-bombarder, s promenljivom geometrijom krila. Podešavanje geometrije je, s mehanizovanom izmenom, u tri moguća položaja ugla strele krila u letu, u rasponu od 16° do 72°. MiG-23 je razvijen šezdesetih godina 20. veka, u OKB Mikojan. To je prvi sovjetski borbeni avion treće generacije.

MiG-23 je bio i prvi sovjetski avion s radarom, koji može da osvetli i otkrije ciljeve prema zemlji). S njim je prekinuta tradicija, kod lovačkih aviona iz porodice MiG-ova, da su sa pito usisnikom. Ovde su pravougaoni usisnici, s promenljivom geometrijom, postavljeni bočno na trupu, pošto je nosni deo zauzet radarom.

Razvoj i proizvodnju aviona MiG-23 je mnogo usporavalo kašnjenje razvoja i proizvodnje planiranih motora. Taj problem je posebno imao negativni uticaj na dinamiku usavršavanja aviona.

Od 1970. godine, u većem broju varijanti, ukupno je proizvedeno 5 047 aviona MiG-23. Korišćeni su u mnogim državama, a u nekima su još uvek u operativnoj upotrebi.

Avion MiG-23 je karakterističan i po tome što je to poslednji projekat koga je započeo veliki sovjetski i ruski konstruktor A. I. Mikojan. Umro je u toku njegove realizacije, 9. decembra 1970. godine.

MiG-23 se koristio u više ratnih sukoba, a najviše na Bliskom istoku. [2] [3] [4]

Taktičko-tehnički zahtevi (TTZ)

U periodu najžešće trke za prestiž u oružju, u toku Hladnog rata, između istočnih i zapadnih država, na čelu sa SSSR i SAD, tražen je brz odgovor na svaki pomak druge strane. Ta trka je posebno bila prisutna u domenu borbenih aviona, odnosno u segmentu naoružanja najveće udarne moći i najvišeg tehnološkog nivoa. Dobar primer za to je slučaj sovjetskog aviona MiG-19. Sovjeti, da bi držali korak u prestižu postizanja maksimalne brzine, žrtvovali su druge letne i eksploatacione karakteristike ovog aviona, ali su s njim oborili dotadašnji svetski rekord u brzini leta (1 455 km/h). Cena toga je bila, između ostalog, da se motor morao skidati na svakih 50 časova rada, zbog opšteg pregleda. MiG-19 je bio iznuđen i kao brz odgovor na američki nadzvučni avion Super Sejbr F-100.

MiG-19 je bio značajno iskustvo za razvoj sledećeg sovjetskog aviona MiG-21. On je takođe razvijen u uslovima trke u naoružanju, s dosta iznuđenih kompromisa. Bez obzira na sve to, bio je uspešan avion i odigrao je značajnu ulogu na svetskoj ratnoj i vojnoj sceni. Doživeo je masovnu proizvodnju i operativnu upotrebu. Avion MiG-21 je lovac-presretač, skakač, s velikom brzinom uspona, s malom autonomijom leta i s malom nosivošću oružja. Pošto je projektovan za respektivne performanse u nadzvučnom letu, posledično je imao velike brzine pri poletanju i sletanju, odnosno uslovljavao je dugačke poletno-sletne staze. Pored toga je imao slabu opremu, a posebno mu je radar bio skromnih mogućnosti. Zahtevi za prestižne performanse nadzvučnog leta, posebno velika brzina, diktirali su veliku strelu krila, malu ukupnu masu, pa i malu količinu goriva, malu masu opreme, što je suzilo i mogućnost njenog izbora. Sve su to bili teški kompromisi, iznuđeni s raspoloživom tehnologijom, u tom vremenu. Avion MiG-21, sa dugačkom poletno-sletnom stazom, zahtevao je uslove velikih aerodroma, čiji je broj ograničen. Udaljenosti između takvih aerodroma su velike, te je bilo teško pokrivati i zaprečavati vazdušni prostor između njih i državne granice, s avionom MiG-21, koji je kratko vreme ostajao u vazduhu. Veliki aerodromi su sa koncentrisanim razmeštajem aviona, pa su s time i ranjivi na iznenadne udare neprijatelja. Taktika primene borbene avijacije se menjala na osnovu iskustava stečenih u lokalnim sukobima. I jedna i druga strana trke za prestiž su ta iskustva ugrađivala u taktičko-tehničke zahteve (TTZ-e), za razvoj i proizvodnju narednih generacija aviona.

Na zapadu su se odvijali programi za avione treće generacije F-111, F-1 Miraž i Harijer, a Sovjeti su bili primorani na odgovor. Pokušavali su odgovoriti jedinstvenim tipom borbenog aviona.

Sa sledećim sovjetskim lovcem se tražio iskorak u savremenije tehnologije, s ciljem da se smanji zaostajanje u trci s NATO avionima. Za naslednika aviona MiG-21 je traženo da ima daleko manju minimalnu brzinu, a maksimalnu veću. Traženo je da krajnji Mahov broj, koji odgovara maksimalnoj brzini, bude veći od 2,3. Ti zahtevi su značili veliki koeficijent uzgona sa poletno-sletnom konfiguracijom, mali talasni otpor u nadzvučnom letu i motor velikog potiska. Ovi zahtevi su u međusobnoj suprotnosti, kako u domenu aerodinamike, tako i u domenu kontrole prirasta mase celog aviona. Zahtevano je da bude naoružan raketama s poluaktivnim radarskim vođenjem, srednjeg dometa. To znači i da radar mora da ispunjava uslove za odgovarajuću daljinu otkrivanja cilja, vođenja raketa na gore i na dole i da ima odgovarajuću zaštitu od elektronskog ometanja. Takođe je zahtevano da naredni avion ostaje daleko duže u vazduhu i da nosi veću količinu spoljnjeg naoružanja, odnosno tereta. Ovaj zahtev je značio dovoljnu količinu unutrašnjeg i spoljnjeg goriva. [2] [3] [5] [1] [6] [7]

Glavni članci: Aerodinamika i Krilo
Other Languages
Afrikaans: MiG-23
azərbaycanca: MiQ-23
български: МиГ-23
čeština: MiG-23
فارسی: میگ-۲۳
galego: MiG-23
עברית: מיג-23
hrvatski: MiG-23
magyar: MiG–23
Bahasa Indonesia: MiG-23
ქართული: მიგ-23
मराठी: मिग-२३
occitan: MiG-23
polski: MiG-23
پښتو: مېگ ۲۳
русский: МиГ-23
Simple English: Mikoyan-Gurevich MiG-23
српски / srpski: МиГ-23
தமிழ்: மிக்-23
Türkçe: MiG-23
українська: МіГ-23
Tiếng Việt: Mikoyan-Gurevich MiG-23