Istopolni brak u Španiji

Zakonski status istopolnih
zajednica
Brak

Argentina
Belgija
Brazil
Danska1
Finska
Francuska
Holandija2
Irska
Island
Južna Afrika
Kanada

Kolumbija
Luksemburg
Norveška
Novi Zeland3
Portugal
SAD4
Španija
Švedska
Ujedinjeno Kraljevstvo5
Urugvaj

Legalan u delovima država

Meksiko (7 saveznih država)

Napomene

1 Bez Farskih otoka.
2 Bez Arube, Curaçaoa i Sint Maartena.
3 Samo Novi Zeland bez ostalih teritorija.
4 SAD i teritoriji Guam, Sjeverni Marijanski Otoci, Portoriko, Američki Djevičanski otoci i neka plemena.
5 Engleska, Vels, Škotska i Pitkern bez Sjeverne Irske.
6 Sjeverna Irska, Otok Man, Jersey i Gibraltar.


* Nije jos stupilo na snagu.

Portal LGBT.svg Portal LGBT

Istopolni brakovi u Španiji su zakonom priznati 2005. godine. Godine 2004. nova španska socijalistička vlada i predsednik José Luis Rodríguez Zapatero započeli su kampanju za legalizaciju istopolnih brakova, koji bi uključili i usvajanje dece. Posle duge debate, zakon koji je omogućavao sklapanje istopolnih brakova izglasan je u Cortes Generalesu 30. juna, 2005. i objavljen je 2. jula, 2005. Istopolni brakovi u Španiji zvanično su postali legalni 3. jula, 2005.

Priznavanje ovog zakona, uprkos podršci Španaca i Španjolki, nije prošao bez sukoba. Katolička crkva je bila izrazito protiv ovog zakona. Demonstracije „za“ i „protiv“ ovog zakona organizovane su širom Španije. Posle priznavanja ovog zakona desničarska konzervativna stranka, Partido Popular podnela je tužbu Ustvanom sudu Španije. Ishod će biti poznat 2008. godine.

Za razliku od Kanade, stranci i strankinje se ne mogu venčati u Španiji; bar jedna strana mora imati špansko državljanstvo. Ipak, ako obojica partnera ili obe partnerke imaju boravak u Španiji, mogu sklopiti brak.

Istorija

Tokom 1990-ih nekoliko gradskih većnica i autonomnih pokrajni su dozvolile građanske zajednice nevenčanim heteroseksaulnim i istopolnim parovima, kako bi dobili neke od lokalnih beneficija. U to vreme je španski zakon dozvoljavao pojedincima i pojedinkama da usvoje decu. To je značilo da, iako istopolni parovi mogu de facto da usvoje decu, samo jedna strana je imala zakonska prava i obaveze, dok njegov partner ili njegova partnerka nije imala nikakva parava u slučaju smrti partnera/ke ili raskida veze. Istopolni brakovi nisu bili legalni u autonomnim pokrajnama, jer brakovi potpadaju u ingerencije države.

Španski ministar pravde, Juan Fernando López Aguilar je 30. juna, 2004. objavio da je španski Parlament odobrio vladin plan legalizacije istopolnih brakova. Ovo je trebalo da ispuni obećanje koje je predsednik José Luis Rodríguez Zapatero dao prilikom inauguracije.

U isto vreme, ministar López je objavio predlog stranke Convergència i Unió da se izjednači pravni status istopolnih i heteroseksualnih civilnih brakova (parejas de hecho – de facto zajednica) i zakon kojim bi se stranseksualnim osobama dozvolila promena imena i zakonskog pola bez obavezne operacije.

Vladin kabinet je odobrio zakon o istopolnom braku 1. oktobra, 2004. Zakon je predat parlamentu na glasanje 31. decembra [1][2] i izglasan je u donjem domu 21. aprila, 2005.[3][4]. Međutim, Senat, u kome konzervativna stranka Partido Popular ima većinu, glasao je protiv zakona, 22. juna, 2005.[5]. Zakon je vraćen na glasanje u donji dom, koji ima veću snagu, i koji je konačno izglasao zakon 30. juna, 2005. godine, sa 187 glasova „za“, 147 glasova „protiv“ i 4 uzdržana.

Konačnim odobrenjem zakona, 2. jula, uključujući i kraljevski pristanak i objavljivanje u Boletín Oficial del Estad, Španija je postala treća država u svetu koja je zvanično nacionalno legalizovala istopolne brakove, posle Holandije i Belgije [6]. Kandski federalni zakon o istopolnim brakovima dobio je kraljevski pristanak krajem jula 2005. godine.

Prvo gej venčanje obavljeno je osam dana po izglasavanju zakona u Tres Cantos, predgrađu Madrida, između Carlosa Baturina i Emilio Menéndeza[7]. Prvo lezbejsko venčanje obavljeno je u Barceloni jedanaest dana kasnije[8].

Other Languages